Pročitajte i: NTC sistem učenja: Roditelji, budite domišljati!
Predavanje je trajalo 90 minuta, a u publici nisu bila samo školska deca, bilo je i predškolske dece. Njihova pažnja i koncentracija je bila maksimalna tokom svih 90 minuta. Kako to postižete?
Ovo je lakše razumeti ako posmatramo mozak kao organ za preživljavanje. Ako gledamo strogo biološki, mozak će lakše preživeti kada nešto nauči i kada naučimo nešto novo mozak nas nagradi lučenjem supstaci koje nas čine srećnim. Svi roditelji znaju da kada dete nauči nešto novo, dolazi i bukvalno do izliva sreće. Većina dece kada prohoda, posle prvih nekoliko koraka pogleda u svoja stopala, a već u narednom momenta gledaju u roditelje i hoće da kažu »Mama, tata… ja znam da hodam !« ali ne znaju da pričaju i potpuno uzbuđeni počinju i sami sebi da aplaudiraju. Naučili su da svaki put kada urade nešto dobro, mama ili tata ih nagrađuju aplauzom, tako da sada to isto radi i dete. Roditelji osećaju tu sreću. Isto tako, kada deca nauče da voze bicikl, bez pomoćnih točkova sa strane, kada pređu prvih 20 metra sami, oni su presrećni. Uzimaju telefon i zovu mamu, tatu, baku… tj sve koji nisu tu i nisu videli da oni znaju da voze bicikl. Tako da dete prirodno voli da uči i misli, da traži rešenja, a ne da mu mi nametnemo da mora da uči ovo ili ono. Detetu koje se igra nije dosadno i to pokazujemo na našim predavanjima, jer deca i roditelji kroz interaktivna predavanja, nemaju osećaj da je prošlo 45 minuta ili više. Ovog puta to je bilo 90 minuta, a deci to nije bilo dosta, mnoga deca su ostala i posle predavanja da pitaju još nešto. Inače sve tri faze NTC programa se sprovode kroz igru, a to je intristična potreba deteta, jer znamo da je najvažniji motiv za dete – IGRA. Ako to i dalje budemo ignorisali, imaćemo sve više problema sa decom u školama, jer potpuna promena okruženja iziskuje da brzo reagujemo i da menjamo načine i metode rada sa decom.
Ovo mi zvuči super za prva dva razreda osnovne škole. Baš me zanima primer iz 3. ili 4. razreda gimnazije.
Elem, svakako bi morali prvo da poredimo na teranju nastavnika iz svojih komfornih katedri da ustanu, da se angažuju! Oni su primarni uzrok bubanja! Njihovi plitki zahtevi i suštinska nezainteresovanost za dečiji uspeh u daljem životu.
Nije samo škola kriva, već i porodica u kojoj se uglavnom deca ne podstiču. Detetu se da tablet da bude mirno, roditelji „pomažu“ u domaćim zadacima i učenju, praveći potpuno nesposobnu i nesamostalnu decu. Roditelji su ti koji svaljuju odgovornost na školu, a škola ne može rešiti ono što u kući nije ni započeto. Načelno se deca ne vaspitavaju, previše se razmišlja o dečijoj sreći i stvari se postavljaju pogrešno – ako kritikujemo decu ili ako im kažemo da nisu nešto dobro uradila, biće nesrećni i neće imati samopouzdanja da pokušaju ponovo, pa je bolje reći da je sve savršeno, i isto se očekuje od učitelja. Pored toga, roditelji su zbunjeni u vremenu gde se ne prepoznaju prave vrednosti, pa i oni malobrojni koji žele da vaspitavaju decu ne znaju kako. I onda takvo dete dođe u školu, gde radi mnogo nemotivisanih, nekreativnih i površnih nastavnika, ali i mnogo i onih drugih, koji svoj posao vole ma kako malo on bio plaćen. No, prostor im je skučen, jer je roditeljima i deci dato previše prava i slobode, i nastavnici ne mogu da postave sistem gde bar neki od roditelja neće naći razlog da ode do Ministarstva i prijavi ga, a i deca nisu u kući naučena da razmišljaju, da rade i da se sama trude.
Po mom mišljenju, potrebno je ograničiti slobode roditelja i dece u školi. Nedopustivo je da roditelji dolaze i prete nastavniku, da se deca nevaspitano ponašaju bez posledica, pogubno je što je gotovo zabranjeno postaviti više kriterijume ili kriterijum uopšte.
Sa druge strane, neophodna je stalna i nenajavljena kontrola rada nastavnika koju bi organizovalo Ministarstvo. Ovako se škola oslanja na savest desetina hiljada nastavnika, pa su redovni slučajevi kašnjenja po 20 minuta na čas, pa sve do suvoparnog predavanja, ispitivanja potpuno nepotrebnih podataka i zatupljivanja dece.
dffffffffffffffffffff
Izmedju ucenja napamet i zabave postoji jos mnogo drugih pristupa.
Slazem se da je ucenje napamet besmisleno i stresno, ali verujem i da je potpuno podredjivanje ucenja zabavi takodje pogresno. Detetu se na taj nacin salje poruka da sve sto nije zabavno, ne mora da se radi. U nekom trenutku dete treba da shvati da mora da uci i stvari koje su teske i nezabavne.
Vec sada se na fakultetima primeti da studenti recimo pohadjaju zabavnu nastavu umesto korisne i/ili teske.
U kom periodu treba napraviti tu granicu, ne znam, i verujem da je to individualno. Ali takodje znam da ako dete izraste u coveka koji se posvecuje iskljucivo zabavnim zadacima, nece daleko dogurati.