Moderne metode navikavanja na nošu nastale su u pedesetim, jer je tada sve više roditelja moglo da priušti mašinu za pranje veša. Odjednom, pranje pelena i dečje odeće više nije bilo toliki posao, pa ni roditelji nisu žurili kao ranije, da dete nauče korišćenju toaleta.
Međutim, izvan Amerike i Evrope, postoji sijaset kultura koje nošu uvode mnogo ranije u bebinom životu. Njihove tehnike su inspirativne ali mogu vas i šokirati.
Evo nekih metoda za rano navikavanje za nošu iz različitih krajeva sveta:
Gologuzo strpljenje
U nekim delovima Kine, ključan odevni predmet za bebe zove se kai dang ku, što znači „pantalone bez međunožja“. Kao što im ime kaže, ove pantalone ostavljaju bebino međunožje na povetarcu. Kada beba obavlja fiziološke potrebe, nema prljanja. Roditelji brzo nauče da čitaju bebine signale, i proizvodeći šuštav zvuk pokušavaju da nauče bebu da zvuk poveže sa radnjom. Tako kasnije bebu mogu da podstaknu da na zvuk obavlja fizioške potrebe – u javnom toaletu ili na noši. Kada nema vremena za traženje zgodnog mesta, beba će piškiti ili kakiti gde god da se zadesi, ali će roditelji očistiti za njom.
Ovom metodom stvara se mnogo manje otpada, a nema ni problema sa ojedima. Očigledno, bebe su dovoljno prilagodljive da im hladnoća po guzi ne smeta. Rezultat – beba koja je naučena na nošu pre prvog rođendana.
Plemenske vibracije
Digo je pleme u Africi čija je tehnika slična kineskoj. Ali kod njih se sa treningom kreće još ranije. Od samog rođenja majka nosi bebu uz sebe i vrlo brzo nauči bebine signale za olakšavanje. Čim primeti da se beba sprema da piški ili kaki, majka je izvodi napolje, usput proizvodeći šuštav zvuk. Kao i kod kineske metode, dolazi do uslovljavanja i beba uskoro počinje da obavlja fiziološke potrebe na zvuk.
Ovom metodom bebe nauče da ostanu suve već sa šest meseci!