Raša Popov je srpskoj književnosti za decu poznat kao pisac nesputane mašte, ali i suptilne socijalne kritike. Najnoviji roman za decu Raše Popova „Mokrinski patuljciˮ nastavlja tu tradiciju i dobro oproban recept koji je ranijih godina među čitaocima imao dosta uspeha.
Ovaj roman, u izdanju IK Pčelice, potvrdu svoje izuzetnosti dobio je postavši nosilac Nagrade „Gordana Brajovićˮ, koju dodeljuju Večernje novosti za najbolju knjigu za decu u prethodnoj godini.
Radnju svog romana Raša Popov smešta u rodni Mokrin. Međutim, granice realnog prostora šire se uplitanjem fantastične priče o baštenskim patuljcima. „Patuljci su nevidljivi, jedino deda i njegov praunuk, to bi bio kao Raša, imaju jednu specijalnu šaru na dlanu, ovako ravnu šaru na dlanu. Oni su obdareni da vide te čarobne patuljke… Bilo bi lepo da čarobni patuljci postojeˮ, kaže Raša Popov u jednom intervjuu povodom izlaska „Mokrinskih patuljakaˮ. Međutim, ovaj roman u isto vreme deluje maštovito i fantastično, s jedne strane, i potresno realistično, s druge strane. Strahote Prvog svetskog rata, ljudske gluposti i zlobe otkrivaju mračnu stranu čovečanstva. Ovim romanom Raša Popov, zapravo, nudi kroz alternativnu istoriju ljudskog roda novu definiciju čovečanstva i civilizacije. Zbog svega toga nenametljivi i lagani prelazi iz sveta fantastike u realnost navešće decu na razmišljanje o istoriji, čoveku i, najvažnije, o samima sebi.
Ovo remek-delo savremene srpske književnosti za decu dodatno je obogaćeno izvrsnim ilustracijama Mladena Anđelkovića koje doslovno otkrivaju da se svet može posmatrati iz različitih perpektiva, što nam nudi oslobađanje od nametnutih stereotipa i predstava o stvarnosti. Deca će uz ovaj roman obogatiti svoj duhovni svet, ali i ostati zapitana nad sopstvenom sudbinom i sudbinom čovečanstva.
Koje najsnažnije i najprijatnije uspomene nosite iz rodnog Mokrina kome se često vraćate u knjigama, pa i u ovoj nagrađenoj?
– Sećam se kokodakanja živine, blebetanja ćurana, neverovatnog kreketanja žaba koja sada kao da izumiru i, naravno, opčinjavajućeg laveža pasa koji se noću čuje kao da dolazi iz svemira. Ne zaboravljam svoje rane odlaske u goste kod svog brata od tetke Radovana Čeleketića. Za decu su imali mali dečji stočić za kojim smo ručavali Radovan i ja, jedan prema drugom, zavaljeni u klupe spojene sa tim stolom. Imao sam dvojicu starije braće koji su me učili geografiju Mokrina, obilazili smo leti sve bare. Nekinu, Dolju, pa baru kod šinternice i na Dudari i u svima se kupali. A kao čudo od pre 75 godina – Mokrin je imao bazen kod Baba Tete u koji je podzemnim cevima stizala vruća voda iz Velikog mlina. Selo je prirodnije od grada, svima koje sretneš morao si i smeo si da kažeš „ljubimruke“.
Šta ste naučili od roditelja, a šta od svoje dece i unučića?
– Od oca sam naučio da volim istoriju i knjige. Čitao nam je o istoriji Mokrina i Banata. Poklanjao nam zlatne knjige Gece Kona, a vrhunac je bio kad nam je između mnogih vojnih vežbi pred sam rat kupio knjige bajki. Uveče nam je naglas čitao najlepše bajke sveta. Ja sam, njemu hvala, dosad izdao „Bajke za 21. vek“ i „Opasne bajke“. Od mame sam naučio da pripovedam. Za nju još kažu: „Vaša mama je zanimljivo pripovedala“! U „Mokrinskim patuljcima“ su njene tragične priče iz detinjstva s maćehom, o pobesnelom nerastu, o požaru na Božić, o ruskim zarobljenicima i crnačkom korpusu u Mokrinu kod Francuza 1919. Od unučića sam naučio kako biti omiljen kod drugarica i drugova, od Jove nisam naučio kako se konstruišu lego mašine, od Mare kako se slika kao Gogen, a od Maše kako se pišu divne pesme, naročito o okeanu. Deda ne može da ih dostigne. Naravno. Star je.
„Nemojte na prevaru da se probijate kroz život“, poručuje mališanima junak vaše nagrađene knjige. Verujete li u moć takvih plemenitih pouka?
– Verujem. Iako postoje beskrupulozni ljudi, u svakom čoveku postoji savest. Ovih dana sam razgovarao sa svojim omiljenim esejistom Belom Durancijem. Kao đak naučnik ovaj umni Subotičanin pitao je svog rođaka biskupa: „A što ste vi spalili Đordana Bruna?“ A stari duhovnik mu odgovori: „Sad ćeš me pitati i da l’ ima Boga?“ Bela baš to zaustio. Starina mu na to veli: „Dokle god ti pocrveniš kad učiniš nešto neprilično, Bog postoji, i to u teb
i!“
Kako objašnjavate zabrinjavajuće nasilje u školama poslednjih godina?
-Nažalost, svedok sam uz unuke da je u njihovo vreme u škole postavljen stalno dežurni policajac u civilu. Kad sam to prvi put video, uhvatila me je panika od nadolazećeg varvarstva. Približavamo se savremenoj urbanoj džungli. Setimo se američkog filma „Džungla na asfaltu!“ To je povest o gradu takozvanih modernih vremena. Englezi su na Hejselu otkrili Evropi navijače-ubice. Onde se demoliraju radnje na putu ka stanici, čitave stanice metroa stradale su od „vandalizma“. Vandali su razorili Rim, stožer civilizacije kroz vekove!
Dugo ste bili novinar. Šta je bio povod da se okrenete književnosti za decu?
-Svom sinu Bojanu, svešteniku u Moskvi, ispričao sam bar hiljadu bajki pred spavanje, a ćerki Dijani, posle sedam godina, još hiljadu. Samo sam jednu zapisao. A kad mi se rodila unuka Maša, odjednom sam dobio odnekud čudom dar da pevam i pišem za decu. Za nju sam napisao svoju prvu knjigu za decu, „Žabac koji ne zna da ćuti.“ Izašla je 1987. Taj žabac sam ja, ali i Zmaj Jovin žabac koji nema sluha.
Intervju prenet sa sajta B92
