Ima toliko ljudi na planeti koji pišu dobre knjige. Zašto samo nekolicina njih piše za decu u tim magarećim godinama? Verovatno zato što je to poprilično teško. A Jasminki to ide neopisivo lako.
Piše: Tamara Obrenović
Bilo je to krajem maja, ove godine. Sedela sam sa Jasminkom Petrović u jednom tržnom centru u gradu. Razgovarale smo o hiljadu stvari. Za nekoliko desetina minuta, dotakle smo i istoriju i budućnost, i decu i unučiće i želje i stvarnost. I tako smo se i smejale i sećale, da nas je bilo ko slušao, pitanje je da li bi razumeo uopšte razgovor. Bila je to jedna prava ribarska mreža misli i rečenica koja nama iznutra uopšte nije delovala zapetljano.
A onda je u nekom trenutku, iznebuha, Jasminka rekla da krajem meseca izlazi njena nova knjiga. Nisam imala pojma da je pisala novu knjigu. Rekla je: “E ovo je jedna knjiga o devojčici Sofiji koja ide na more s babom i sad se tu dešava puno stvari, i prisećanje na rat iz trenutka sadašnjeg vremena, i njoj je dosadno i tako…videćeš, ovo mi je posebna knjiga. Kao što mi je bila Giga pravi more”.
“Ali Giga pravi more je tvoja prva, zaista veoma posebna knjiga.”
Iako je to bila dečja knjiga, a ja sam u tom trenutku imala 18 godina, nakon čitanja, danima mi je zapinjalo u glavi. I plakala sam, da niko ne vidi. To su one detinje suze koje nikad ne isteku.
A Jasminka kaže: “I ovo je. Posebna mi je na sličan način.”
Rastale smo se uz dogovor da se možda vidimo na promociji te njene nove knjige koja pada baš na moj rođendan. A ja u drugoj zemlji.
Umesto mene, na promociju knjige požurili su svi koji vole Jasminkino pisanje i koji vole Jasminku. I uz pomoć jedne dobre vile, petoro ljudi i jednog aviona, knjiga je bila za jedan dan u Pragu. Doletela.
Mir u kući! Knjigu prva čita – mama! Moja velika deca, sin od 14 i kćerka od 12 i po, ostavili su mi knjigu demonstrativno. Pa znate da ja to brzo, dovikujem.
Tog dana, kada sam knjigu počela da čitam, išli smo na farmu jagoda. Popularna aktivnost u Pragu. Em platiš jagode, em ih sam bereš u polju.
I tako, dok su drugi brali, ja sam sedela na jednom deblu, na suncu i čitala.
Čitala sam o devojčici Sofiji, o ostrvu Hvaru, o jednoj babi koja je čvrst, ali iritantan oslonac i o drugoj koja je izvor života, o staroj kamenoj kući i jednoj zelenoj sobi i mirisima paradajza i bosiljka…I to u sred farme jagoda gde sam sedela.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: KNJIGE
Putokazi za odrastanje i pronalaženje sebe
Dve drugarice krenule su u potragu za suncem. Ponele su sa sobom suncokret, kanarinca i ranac pun raznoraznih potrepština. Ipak, na ovom putovanju, pored mape i baterijske lampe, biće im...
Greška roditelja zbog koje dete ne uspevaju da zainteresuju za knjigu
Poznato je da postoje deca koja ne vole da čitaju. Njihovi roditelji su opravdano zabrinuti i pokušavaju na bilo koji način da privole dete knjizi. Međutim, često im to ne uspeva....
Nove slikovnice za čitaoce koji uživaju u duhovitim pričama
Prema rečima nagrađivane spisateljice za decu i mlade Vesne Aleksić, slikovnica ima važno terapeutsko svojstvo. Po njenom mišljenju, bitno je da likovi ne budu savršeni, već prepoznatljivi, sa sitnim nedostacima...
Devojčica sa šibicama – Hans Kristijan Andersen
Devojčica sa šibicama Bilo je strašno hladno; padao je sneg i počinjalo je već da se smračuje; a bio je to poslednji dan...
1 komentar.