Ima toliko ljudi na planeti koji pišu dobre knjige. Zašto samo nekolicina njih piše za decu u tim magarećim godinama? Verovatno zato što je to poprilično teško. A Jasminki to ide neopisivo lako.
Piše: Tamara Obrenović
Bilo je to krajem maja, ove godine. Sedela sam sa Jasminkom Petrović u jednom tržnom centru u gradu. Razgovarale smo o hiljadu stvari. Za nekoliko desetina minuta, dotakle smo i istoriju i budućnost, i decu i unučiće i želje i stvarnost. I tako smo se i smejale i sećale, da nas je bilo ko slušao, pitanje je da li bi razumeo uopšte razgovor. Bila je to jedna prava ribarska mreža misli i rečenica koja nama iznutra uopšte nije delovala zapetljano.
A onda je u nekom trenutku, iznebuha, Jasminka rekla da krajem meseca izlazi njena nova knjiga. Nisam imala pojma da je pisala novu knjigu. Rekla je: “E ovo je jedna knjiga o devojčici Sofiji koja ide na more s babom i sad se tu dešava puno stvari, i prisećanje na rat iz trenutka sadašnjeg vremena, i njoj je dosadno i tako…videćeš, ovo mi je posebna knjiga. Kao što mi je bila Giga pravi more”.
“Ali Giga pravi more je tvoja prva, zaista veoma posebna knjiga.”
Iako je to bila dečja knjiga, a ja sam u tom trenutku imala 18 godina, nakon čitanja, danima mi je zapinjalo u glavi. I plakala sam, da niko ne vidi. To su one detinje suze koje nikad ne isteku.
A Jasminka kaže: “I ovo je. Posebna mi je na sličan način.”
Rastale smo se uz dogovor da se možda vidimo na promociji te njene nove knjige koja pada baš na moj rođendan. A ja u drugoj zemlji.
Umesto mene, na promociju knjige požurili su svi koji vole Jasminkino pisanje i koji vole Jasminku. I uz pomoć jedne dobre vile, petoro ljudi i jednog aviona, knjiga je bila za jedan dan u Pragu. Doletela.
Mir u kući! Knjigu prva čita – mama! Moja velika deca, sin od 14 i kćerka od 12 i po, ostavili su mi knjigu demonstrativno. Pa znate da ja to brzo, dovikujem.
Tog dana, kada sam knjigu počela da čitam, išli smo na farmu jagoda. Popularna aktivnost u Pragu. Em platiš jagode, em ih sam bereš u polju.
I tako, dok su drugi brali, ja sam sedela na jednom deblu, na suncu i čitala.
Čitala sam o devojčici Sofiji, o ostrvu Hvaru, o jednoj babi koja je čvrst, ali iritantan oslonac i o drugoj koja je izvor života, o staroj kamenoj kući i jednoj zelenoj sobi i mirisima paradajza i bosiljka…I to u sred farme jagoda gde sam sedela.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: KNJIGE
Kreativni centar vam poklanja roman “Poruka u boci”
– E sad mi je stvarno dosta! – iznenada reče Lena iza mene, pa iz sve snage zafrljači bocu s porukom u more. – Leno! – viknuh ljutito. – Pa...
Da li laje morski pas?
U izdanju Kreativnog centra, u ediciji Razvigor, objavljena je zbirka pesama autora Peđe Trajkovića Da li laje morski pas? namenjena uzrastu starijem od pet godina. Edicija Razvigor nastala je s...
Zašto baš tate treba da čitaju deci priče za laku noć
Za dete je korisnije da mu priču za laku noć čita tata nego mama. Prema novom istraživanju Univerziteta Harvard, tatina interpretacija priča deci pomaže da više koriste maštu. Istraživači tvrde...
Pustolovine neobičnih gusara na Panonskom moru
„Jedrenjak?!“, uzviknula je guska Ljubinka. „Ko se tome nadao!“ „A kako ćemo bez okeana?“, upitao je mačak Zgubidan. „Zar nam neće trebati nešto mokrije i slanije nego što je Panonsko...
1 komentar.