Ima toliko ljudi na planeti koji pišu dobre knjige. Zašto samo nekolicina njih piše za decu u tim magarećim godinama? Verovatno zato što je to poprilično teško. A Jasminki to ide neopisivo lako.
Piše: Tamara Obrenović
Bilo je to krajem maja, ove godine. Sedela sam sa Jasminkom Petrović u jednom tržnom centru u gradu. Razgovarale smo o hiljadu stvari. Za nekoliko desetina minuta, dotakle smo i istoriju i budućnost, i decu i unučiće i želje i stvarnost. I tako smo se i smejale i sećale, da nas je bilo ko slušao, pitanje je da li bi razumeo uopšte razgovor. Bila je to jedna prava ribarska mreža misli i rečenica koja nama iznutra uopšte nije delovala zapetljano.
A onda je u nekom trenutku, iznebuha, Jasminka rekla da krajem meseca izlazi njena nova knjiga. Nisam imala pojma da je pisala novu knjigu. Rekla je: “E ovo je jedna knjiga o devojčici Sofiji koja ide na more s babom i sad se tu dešava puno stvari, i prisećanje na rat iz trenutka sadašnjeg vremena, i njoj je dosadno i tako…videćeš, ovo mi je posebna knjiga. Kao što mi je bila Giga pravi more”.
“Ali Giga pravi more je tvoja prva, zaista veoma posebna knjiga.”
Iako je to bila dečja knjiga, a ja sam u tom trenutku imala 18 godina, nakon čitanja, danima mi je zapinjalo u glavi. I plakala sam, da niko ne vidi. To su one detinje suze koje nikad ne isteku.
A Jasminka kaže: “I ovo je. Posebna mi je na sličan način.”
Rastale smo se uz dogovor da se možda vidimo na promociji te njene nove knjige koja pada baš na moj rođendan. A ja u drugoj zemlji.
Umesto mene, na promociju knjige požurili su svi koji vole Jasminkino pisanje i koji vole Jasminku. I uz pomoć jedne dobre vile, petoro ljudi i jednog aviona, knjiga je bila za jedan dan u Pragu. Doletela.
Mir u kući! Knjigu prva čita – mama! Moja velika deca, sin od 14 i kćerka od 12 i po, ostavili su mi knjigu demonstrativno. Pa znate da ja to brzo, dovikujem.
Tog dana, kada sam knjigu počela da čitam, išli smo na farmu jagoda. Popularna aktivnost u Pragu. Em platiš jagode, em ih sam bereš u polju.
I tako, dok su drugi brali, ja sam sedela na jednom deblu, na suncu i čitala.
Čitala sam o devojčici Sofiji, o ostrvu Hvaru, o jednoj babi koja je čvrst, ali iritantan oslonac i o drugoj koja je izvor života, o staroj kamenoj kući i jednoj zelenoj sobi i mirisima paradajza i bosiljka…I to u sred farme jagoda gde sam sedela.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: KNJIGE
Због чега је драгоцено да читате деци
У истраживању издавачке куће Scholastic из Енглеске више од 80% родитеља и деце изјавило је да „ужива у заједничком читању јер време које проведу читајући постаје важан део заједничких успомена“....
Poklanjamo vam muzičke slikovnice “Peca svira rok” i “Peca svira džez”
U prva dva izdanja iz ove edicije, Peca i šumski orkestar i Peca i cirkuski orkestar, simpatičan junak Peca predstavio je čitaocima brojne instrumente koji čine klasični i plehani orkestar....
Devojčica za primer: Milica (13) je najčitalac Biblioteke grada Beograda sa više od 300 pročitanih knjiga
Važna kulturna ustanova u Beogradu napunila je 89. rođendan i tom prilikom dodelila brojne nagrade i priznanja, a među nagrađenima našla se i trinaestogodišnja Beograđanka Milica Nešković Biblioteka grada Beograda...
Kišni Oblak – najbolja slikovnica na konkursku Kreativnog centra
Bio jednom jedan sivi oblak. Stalno je kišio, pa su ga stanovnici šume neprekidno grdili, a beli oblaci su bežali od njega. Niko nije želeo da se druži s njim...
1 komentar.