Razvod, dete, stres: Kad se roditelji „odrođavaju“

Da li sam ja kriv/a?

Jedan od čestih scenarija je onaj u kojem dete, pogrešno, preuzima na sebe odgovornost i smatra da je samo krivo za razvod. Ono misli da je razlog zbog kojeg je jedan od roditelja napustio bračnu zajednicu to što nije bilo dovoljno dobro, ili jednostavno nije zavredelo njegovu ljubav. Ovakav scenario se teško može unapred izbeći, smatra dr. Milivojević: „Može se samo proveriti da li dete oseća nekakvu krivicu. Sa detetom treba razgovarati i treba ga direktno pitati da li ono misli da je krivo. Ako se dete oseća krivim, to znači da misli da je odgovorno za razvod. Deca sebe okrivljuju, bilo zbog nečega što misle da su uradila, bilo zbog nečega što misle da nisu uradila, a moglo je da zadrži roditelje. Ne samo da nekada deca misle da su ona odgovorna za razvod svojih roditelja, već je veoma često da misle da imaju moć da ih privuku da ponovo žive zajedno. U tom slučaju, dete se pretvara u nekog malog medijatora ili porodičnog terapeuta koji, možda zajedno sa bakom, pokušava da pomiri roditelje. Nekada ga jedan od roditelja u tome podstiče, jer pokušava da emocionalnim iznuđivanjem preko deteta i detetove nesrećne budućnosti utiče na to da se ponovo živi zajedno. Ako je stvar odlučena, detetu treba jasno reći da mama i tata više nikada neće živeti zajedno, da ono nema nikavku moć da to promeni i da se jednostavno pomiri sa tom činjenicom, da je prihvati.“

Kad roditelji podetinje

Razvod je situacija u kojoj često mnogo toga što je godinama potiskivano ili prećutkivano izbija na videlo, i često je dete svedok mnogim ružnim svađama, nanošenju uvreda, prebacivanju krivice, pa i manipulisanju samim detetom, i bivšim supružnikom pomoću deteta. „Svi mi imamo dete u sebi, bez obzira na to koliko smo odrasli. U razvodima proradi upravo ovo dete, i ljudi podetinje, toliko postanu ostrašćeni oko toga ko je koga iskoristio, prevario, ko je kriv, da u toj strasti ne samo da ne vode računa o detetu, već ga uključuju kao vojnika na svojoj strani,“ primećuje dr. Milivojević.

„Grešaka ima puno. Od toga da se sve svaljuje na onog drugog roditelja i da se od deteta traži da se opredeli da prezre i zamrzi roditelja „izdajicu“, pa do toga da se roditelj koji je otišao idealizuje.“

Na žalost, baš u trenucima u kojim je delikatan i promišljen odnos roditelja prema detetu najvažniji, najviše se ogrešuje o dete, usled nedostatka takta, obzira, ili velikog stresa: „Grešaka ima puno. Od toga da se sve svaljuje na onog drugog roditelja i da se od deteta traži da se opredeli da prezre i zamrzi roditelja „izdajicu“, pa do toga da se roditelj koji je otišao idealizuje. Imao sam slučaj žene koja se trudila da sin ima dobar odnos sa ocem koji je otišao, a koji je podetinjio zbog krize srednjeg doba i zaljubljenosti u novu partnerku. To je rezultiralo time da je on obećavao sinu da će doći, pa ne dođe, da će mu kupiti bicikl, pa ne kupi, itd. Sin ga je čekao i šta je mislio, nego – Ja sam totalno bezvredan, jer moj divni tata nema vremena za mene. Kada se majka odlučila da tatino neodgovorno ponašanje definiše kao tatin problem, a ne sinovljev, sin je procvetao i ponovo zasijao, iako nije više mislio da mu je tata sjajan. Pre par godina Psihopolis je objavio odličnu knjigu „Razvod – a šta sa decom?“ engleske autorke Džuli Lin-Evans koja roditeljima mnogo može pomoći oko ove teme, ali izgleda da je ljude sramota da ovu knjigu kupuju, iako je broj razvoda visok, a naši ljudi u principu vode računa o deci.“