Razvod, dete, stres: Kad se roditelji „odrođavaju“

Suočite ih sa realnošću

Dakle, svest o važnosti pravilnog predočavanja situacije detetu je od presudne važnosti. Kako umanjiti negativne posledice razvoda?

„Detetu treba reći da ga mama i tata vole i da ta ljubav nikada neće prestati. Treba mu reći da su se mama i tata odlučili da se razdvoje i da žive odvojeno. Nekada je dobar način, ako je dete mlađe od 5 godina, da se roditelji prvo razdvoje, a zatim, kada dete vidi kako to izgleda, da nije strašno, stavi se ime na tu situaciju i ona se nazove razvodom. Najbolje je govoriti o tome da su se roditelji odlučili, a izbeći razgovor o ljubavi. Ono što je za dete traumatično je pomisao da bi ljubav mogla da prestane, prvenstveno u smislu da bi neko mogao njega da prestane da voli. Nekada, deca žele da im roditelji dokažu da ih puno vole tako što će samo zbog njih živeti zajedno. U tom slučaju, detetu treba objasniti da je to stvar između odraslih, i da se ono ne pita.“

„Usled krivice koju roditelji osećaju što svom detetu tako drastično i traumatično menjaju život, kod roditelja se javlja i sklonost da postanu previše popustljivi.“

Usled krivice koju roditelji osećaju što svom detetu tako drastično i traumatično menjaju život, kod roditelja se javlja i sklonost da postanu previše popustljivi, kako bi time kompenzovali štetu koju detetu nanose razvodom. Time mu, međutim, čine samo još gore. „Popustljivost je rak savremenog načina vaspitanja dece. Nekada su deca dobijala disciplinu, a danas samo ljubav. Ono što deci treba je i ljubav, jer ljubav ne može pokvariti decu, ali i disciplina. Ako nema discipline, deca se pokvare. Zbog toga roditelji treba da znaju da je njihov cilj da pripreme dete za samostalan život u ljudskom društvu. Mi možemo decu da usrećujemo dok su sa nama, ali nije cilj da ona ostanu srećna sa nama, jer se plaše tog velikog sveta u kojem će biti nesrećna. Cilj je da ih pripremimo, onoliko koliko to znamo i umemo, za samostalan život u kojem će ono naći svoju sreću. To da li je neko dete razvedenih roditelja nema nikave veze sa tim. Kod nas je još uvek prisutno uverenje da dete mora biti žrtva razvoda, da mora imati neke negativne posledice u svojoj ličnosti zbog toga. To uopšte ne mora biti tako. To je važilo onda kada je otac disciplinovao, a majka negovala i volela. I kada nema oca koji disciplinuje, dete postaje problematično. Danas oba roditelja treba da vole i da disciplinuju. Svakako da će dete biti žrtva, ako se roditelji razvode kao dvoje dece, na ružan način, kada u svojoj borbi da ne budu gubitnici vuku onog drugog roditelja da mu bude loše. Tu su posebno važni bake i deke, koji dete vide kao siroče, kao žrtvu razvoda i koji ga tada razmaze. Treba još jednom podsetiti da je to još jedan od načina zlostavljanja dece,“ opominje dr. Milivojević.

Šta kad drugog nije briga?

Nezainteresovanost jednog od roditelja za dete, ili nedostatak ljubavi i pažnje prema njemu nije tako redak povod za razvod braka. Posledica je, na žalost, da nedovoljno posvećeni roditelj još više zapostavi svoj odnos prema detetu posle razvoda. U težim slučajevima, nedostatak ljubavi može pratiti i neprijateljstvo i agresija prema drugom supružniku i detetu, često pomešana sa porocima poput alkoholizma.

„Nezainteresovanog roditelja treba označiti kao problematičnog, da dete ne misli da je ono krivo za nezainteresovanost roditelja.“

„Ako je drugi roditelj nezainteresovan, to treba prihvatiti i život graditi bez njega, u smislu emocionalnog roditelja. Nekada je to odgovor muškarca na to što bivša žena ili partnerka pokušava da ga emocioalno iznuđuje preko dece, jer zna da su mu deca slaba tačka. Bilo je više slučajeva da muškarac tada prekida svaki kontakt sa svima. Izvesno udaljavanje je normalno, a emocionalni odnos zavisi i od toga kako ga tumači roditelj sa kojim dete živi. I zato preporučujemo da majka sa detetom pronađe novog partnera sa kojim će možda roditi još neko dete, tako da će ono prvo dete imati dva oca. Biološkog i psihološkog. Neko drugi treba da uđe u tu ulogu i da detetu pruži ono što mu treba. Nezainteresovanog roditelja treba označiti kao problematičnog, da dete ne misli da je ono krivo za nezainteresovanost roditelja. U ostalim stvarima može pomoći psihologija, koliko je dete razume – objasniti mu motive tog agresivnog roditelja koji pokušava da dokaže da on nije kriv tako što okrivljuje druge, naravno ako je dete dovoljno razumno,“ savetuje dr. Milivojević.

Dete ne mora biti žrtva

Dakle, savršena rešenja ne postoje. Nema idiličnih razvoda, niti dece koja bar malo neće biti uzdrmana razlazom svojih roditelja. Međutim, između idealnog i katastrofalno lošeg postoji velika razlika i mnogo prostora koji roditeljima omogućava da svoje dete što lakše i bezbolnije provedu kroz taj stresan period. Za početak, treba dobro promisliti o svojoj odluci i rešiti večitu dilmu – da li da dete bude žrtva razvoda ili da roditelji budu žrtva lošeg braka? Samo, da li ta dilema uopšte postoji?

„Ako je brak loš, njegova žrtva će na ovaj ili onaj način biti i dete. Ako se majka žrtvuje i ostaje u braku zbog kćerke, primećujemo da takve kćerke kada odrastu ne žele da liče na majku, ne žele da se udaju i slično, jer misle da će biti žrtve. Svako treba da se, u odnosu na različite faktore koji učestvuju u tome, odredi i odluči šta mu je bolje. Ali, ono što je danas sasvim sigurno je da dete ne mora biti žrtva razvoda, da postoje mnogi odrasli koji su veoma dobre ličnosti, uspešni i srećni, sa stabilnim vezama, dobri roditelji, iako dolaze iz razvedenih brakova.“