Rečenice kojima svojoj deci smanjujete samopouzdanje

Piše: Sunčica Jovanović, psiholog i psihoterapeut

„Idi pokušaj, ako ne uspeš vrati se, tu sam“ bi trebalo da bude jedna od glavnih poruka koju roditelji šalju deci.

Nasuprot:

„Nemoj posle meni da plačeš“
„Nemoj posle meni da se vraćaš“
„Ako odeš završili smo.“
„Nekad sam imao/la sina/ćerku“
„Videćeš posle kako će ti biti“
„Setićeš se šta sam ti pričao/la.“
„Nećeš uspeti.“
„Ko to još danas radi.“
„Ti bi kontra od sveta.“
„Samo nešto izmišljaš.“
„Ostaviće te kad si takav/takva.“
„Ko će tebe takvu/takvog…“
„Ja sam u tvojim godinama imao/la toliko i toliko godina staža, ženu, muža tebe i tvog brata…“
„Kakav/va si bolje decu da nemaš.“

Šta biste dodali još? Napišite u komentarima kako bi se svi prepoznali, kako bi se ujeli za jezik kada isto izgovore, lupili u glavu kada isto pomisle i nasmejali se kada isto čuju.

Sve gore navedene rečenice prenose strah od odvajanja i napuštanja, fizičkog a onda i psihičkog pod zabranom nemanja istog mišljenja i istog ponašanja u životu.

Sve rečenice služe nabijanju kompleksa.

Sve navedene rečenice prenose poruku da osoba nije sposobna, da je nesamostalna, da nije vredna, odnosno čine jednu emocionalnu ucenu u kojom direktno smanjujete samopouzdanje sinova i ćerki.

Pod takvom pretnjom „cut off“ odnosa, ako uradiš kako ti hoćeš i misliš ja te odmah odbacujem i ovo što imaš od mene nećeš imati, osobe usvajaju strah od napredovanja, od različitosti, od rizika od boljitka u životu.

Te rečenice odzvanjaju i postaju unutrašnji samogovor i to ne samo ako dete ima 3 ili 5 godina nego i te kako ako osoba ima 20,30,40,50,60 godina… tj. dokle god razgovaramo sami sa sobom i donosimo odluke.

Samopouzdanje se gradi postepeno, da bi dete nešto novo naučilo potrebno je da iza leđa ima roditelja koji će ga uhvatiti kada padne, ali samo dok ne nauči samo, posle koči razvoj samopoudanja i čak ga narušava.

Potreban nam je osećaj da će da nas prihvate i kada pogrešimo, potreban je osećaj da smo voljeni i kada smo pogrešili, potrebno je da letimo, stvaramo i mislimo svojom glavom uz samopouzdanje odnosno osećaj da ako padnemo nismo izgubili sve.

Budite tu za svoju porodicu, ne samo u odnosu roditelj-dete, nego i odrasla osoba(dete)-roditelj, prijatelj-prijatelj, ne ucenjujte više nikoga svojim odlaskom i pretnjom odricanja u novinama, selidbom, raskidom. Ne nasedajte više na takve pretnje, dužni ste to sebi i ljudima koje volite.

Izvor: Moj psiholog