Kako bi slična prekomerna izloženost slikama novca i srećne potrošnje mogla da ne izazove povećanje nelagodnosti među isključenima, da ne razdraži želje i frustracije mladih sa najvećim nedostatkom novca?
Foto: Pixabay
Podsredstvom “srećne”, podsticajne reklame, televizija ima najveći uticaj na nasilje mladih a ne, kako se to ponekad tvrdi, preko medijske inflacije krvavih prizora. Podsetimo da američka deca vide u proseku 40.000 spotova godišnje. U časovima velike gledanosti američki televizijski kanali emituju preko petnaest minuta reklama na čas. Svuda igre za novac podstiču maštanja o imućnom životu, svuda filmovi i serije prikazuju načine života srednjih klasa. Kako bi slična prekomerna izloženost slikama novca i srećne potrošnje mogla da ne izazove povećanje nelagodnosti među isključenima, da ne razdraži želje i frustracije mladih sa najvećim nedostatkom novca? Na stvarno nasilje manje podstiče preobilje nasilnih slika nego raskorak između stvarnosti i onog to je spektakularizovano kao idealni obrazac, jaz između bodrenja na potrošnju i njenih realnih zastoja.
Daleko od toga da nova nesigurnost i zaoštravanje društvenih nejedankosti objašnjavaju sve. Poznato je da su, u osnovi, za razvoj savremenog nasilja zaslužni maloletnici i mladi u ranim godinama zrelosti koji potiču iz siromašnih sredina: od kraja 1970-ih godina, broj maloletnika protiv kojih je povedena parnica radi nasilničkog ponašanja povećan je četiri puta. Teško je ne dovesti ovu činjenicu u direktnu vezu sa raspadom porodica, gubitkom roditeljskog autoriteta, propustima u vaspitanju, iz čega proizilaze potkopavanje osećaja za granice, pravila i zabrane, i omladina sve više prepuštena sama sebi koja, lišena orjentira, pokazuje malu sposobnost da izdrži frustracije i stege. Podudarnost fenomena je zapanjujuća: uporedo sa razgradnjom kolektivnih okvira i deinstitucionalizacijom porodice, prisustvujemo deregulaciji ponašanja maloletnika. Spirala mladalačkog nasilja pokazuje pucanje porodične kontrole i propisa zajednice kao i novu psihičku ekonomiju koju karakteriše nedostatak simboličkih granica, ukidaje inhibicija, obaranje praga tolerancije na frustraciju: toliko poremećaja u funkcionisanju koji su blisko povezani sa liberalnim društvom hiperpotrošnje. Slabljenje društvenih i porodičnih pravila i individualizacija mladih vode tako u ovu situaciju: mlađi i nasilniji delikventni maloletnici u društvu obeleženom osećanjem nesigurnosti i zahtevima za strožim kažnjavanjem.
Nasilje koje se širi nije samo mehanička posledica liberalne razgradnje struktura, ono je takođe jedan od načina koji mladi iz odbačenih čevtrti upotrebljavaju da bi se afirmisali, nametnuli drugima, kompenzovali svoj neuspeh u školi, prevazišli svoju socijalnu inferiornost. U meri u kojoj se porodična pravila i pravila zajednice rastaču, pojedinci treba da se samodefinišu, da izgrade svoj identitet birajući referencijalni obrazac u času kad im ekonomski poredak nameće nezaposenost i ekonomsku nesigurnost. Kod nekih, individualizam se ostvaruje u samoispitivanju, u traženju prava na vlastiti identitet i subjektivnom ponovnom prisvajanju tradicije. Kod drugih, on je oličen u nasilju kao načinu za osvajanjem statusa, da se “postane neko”, postoji po svaku cenu u tuđim i svojim očima. U hiperpotrošakom društvu, nasilje se ne gradi više po tradicionalnom postupku: ono funkcioniše čas kao instrumentalna strategija prisvajanja tržišnih dobara, čas kao vektor lične singularizacije koja okreće neuspeh u vrednovanje sebe. Kada su zatvorene perspektive za budućnost, kada nedostaje učešće u vladajućem načinu života i kad padne nivo tolerancije na frustracije, nasilje omogućava da se “očajanje” preobrazi u subjektivnu afirmaciju, u “ličnu kartu” koja je izvor uvažavanja i nagrade u određenim sredinama.
Odlomak iz knjige “Paradoksalna sreća: Ogled o hiperpotrošačkom društvu” Žila Lipoveckog (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića)
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Priča sa psihoterapije: Deca koju niko nije video
Piše: Biljana Ćulafić, pedagog i psihoterapeut Predstaviću jednu od niza seansi koje su imali sistemski kontekst, ali prevashodno kroz korišćenje EMDR-a, sa klijentkinjom koja je imala izuzetno traumatičan odnos sa...
Istraživači tvrde: Dečji mozak razvijaju putovanja, a ne igračke
Ako pripadate onoj grupi roditelja koja se trudi da zaustavi gomilanje igračaka u svom domu, imamo dobre vesti za vas. Stručnjaci savjetuju da putovanja i nova iskustva bolje utiču na...
Nezdravi odnosi: Kad majka previše vezuje dete za sebe
– Svako ko nekad potraži pomoć psihologa ima problem u odnosu sa nekim od roditelja. Najčešće je to majka. Odnos deteta i majke veoma je bitan u prve tri godine....
Da, vaš osmogodišnjak treba da ume da opere veš
Stručnjak za dečji razvoj dr Debora Golboa smatra da bi dete trebalo da počne da vam pomaže već u uzrastu od 18 meseci. Redovno obavljanje kućnih poslova je najbolji način...
Nema komentara.