Naravno, nema sumnje da zavisimo od njih u godinama kada nismo sposobni da se brinemo o sebi, ali zašto imaju tako presudan uticaj i kad pređemo dvadesetu, tridesetu, pa čak i kad postanemo dede i bake?
Ako ste ikada bili kod psihijatra ili bilo kojeg terapeuta, sigurno je iskrsnula tema roditelja. Kako su vas tretirali, jesu li vas podržavali, jeste li osećali njihovu ljubav, jesu li bili zadovoljni vama… Lista pitanja može bez problema popuniti tri godine terapije i znam mnogo ljudi koji su proveli godine i godine s terapeutom pričajući prvenstveno o svojim roditeljima. E sad, moguće je da su terapeuti nemaštoviti ljudi, koji znaju da pričaju samo o jednoj temi, ili možda oni imaju neke nerazrešene probleme sa svojim roditeljima pa misle da ih imaju svi, ili je jednostavno moguće da roditelji zaista snažno utiču na naš život! Naravno, nema sumnje da zavisimo od njih u godinama kada nismo sposobni da se brinemo o sebi (ni egzistencijalno ni emocionalno), ali zašto imaju tako presudan uticaj i kad pređemo dvadesetu, tridesetu, pa čak i kad postanemo dede i bake? Zašto baš oni tako savršeno znaju da nas izbace iz takta, odnosno koja je to njihova tajna i čudesna moć?
Razloga ima nekoliko i zapravo je zadivljujuće jednostavno. Naime, manji deo razloga otkriva se u činjenici da su oni naš prvi prozor u svet, oni su bića koja svojom percepcijom sveta oblikuju našu percepciju, i stoga njihovo posmatranje sveta i mišljenje o bilo čemu dobija gotovo mitsku dimenziju. Od njih učimo šta je ispravno, a šta pogrešno, oni u nas ucepljuju prvi kompas za snalaženje u svetu. Ali to čak nije najbitnije. Ključno je što najčešće od svojih roditelja imamo potpuno pogrešna očekivanja i to je ono što nas pokopava.
Znam, znam… ona šarmantna bajkovita dečica koja su pisala pedagoške knjige, a bogme i religijske, kažu da je porodica ključ, da su oni ti na koje možemo uvek računati, da bi oni trebalo da budu uvek uz nas, da nas oni uvek razumeju i slične gluposti. Kažem da su to gluposti ne zato što to ne bi bilo hvalevredno, već zato što su takvi scenariji toliko retki u stvarnosti da bi ih zapravo trebalo izbaciti iz upotrebe jer nas nagovaraju na verovanje u nešto što retko postoji u realnosti. To bi trebalo izbaciti iz upotrebe jer nas tera da od porodice tražimo nešto što nam ona najčešće ne može dati, a to može imati katastrofalne posledice.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Harvardsko istraživanje otkriva šta roditelji mentalno jake i otporne dece rade drugačije
Naučnici sa Odseka za pedagogiju Univerziteta Harvard sproveli su 2020. godine nacionalno istraživanje o roditeljstvu. Ono što je studija pokazala je da jedan određeni stil roditeljstva oštećuje samopouzdanje i samopoštovanje...
Dečiji psiholog savetuje kako da pomognete anksioznom detetu
Dr Robert D. Fridberg je klinički psiholog i profesor univerziteta Palo Alto, kao i direktor Pedijatrijskog centra za bihejvijoralnu zdravstvenu pomoć. Ovo su njegovi saveti roditeljima čija deca pate od...
Stilovi emotivne vezanosti obično ostaju konstanta naših života
Teorija emotivne vezanosti opisuje ishode različitih obrazaca afektivne regulacije između roditelja i deteta. Za svakoga od nas određeni izvestan ishod ili ,,model stila emotivne vezanosti" obično ostaje konstanta celog života....
Stid kod deteta nastaje zbog izneverenog očekivanja da će od roditelja dobiti potrebnu povezanost
Priča o prototipskom stidu počinje u određeno doba detetovog razvoja, koji teorija objektnih odnosa opisuje kao „vežbanje", doba kada je detetovo grandiozno uzbuđenje zbog otkrića i veština na vrhuncu, te...
Nema komentara.