Roditelji su ti kojima treba ograničiti vreme pred ekranom

Šta je sa našim, roditeljskim vremenom ispred ekrana? Zar nismo prvenstveno mi odrasli ti koji preteruju u druženju sa tehnologijom? Mislite da deca ne primećuju našu opsednutost mejlovima i društvenim mrežama i besomučnu proveru ima li čega novog? Piše: Meri Džejn Vilijams Svi mi odlično znamo preporuke pedijatara i…

Piše: Meri Džejn Vilijams

Svi mi odlično znamo preporuke pedijatara i psihologa kada je u pitanju vreme provedeno ispred ekrana.

Ništa za decu mlađu od dve godine i manje od dva sata dnevno za decu uzrasta od tri do osamnaest godina.

Naravno, retki su oni koji se pridržavaju ovih preporuka.

Međutim, zapitajte se šta je sa našim, roditeljskim vremenom ispred ekrana? Zar nismo prvenstveno mi odrasli ti koji preteruju u druženju sa tehnologijom? Mislite da deca ne primećuju našu opsednutost mejlovima i društvenim mrežama i besomučnu proveru ima li čega novog?

Ketrin Štajner Adair, psiholog i autor knjige “Veliko otuđenje: Zaštita detinjstva i porodičnih odnosa u digitalnom dobu” navodi da smo itekako uzor i to negativan uzor svojoj deci kada je u pitanju vreme provedeno ispred ekrana.

Štajner Adair kaže da se deca osećaju zapostavljeno kada vide svoje roditelje ispred raznih ekrana. Osećaju se kao da su manje važni ili zabavni od uređaja koji kradu pažnju njihovih roditelja. Tinejdžeri su joj čak rekli da smatraju svoje roditelje licemerima jer ono što njima tako strogo zabranjuju sebi dozvoljavaju preko svake mere: ”Deca se osećaju umorno od pokušavanja da pridobiju našu pažnju”, kaže Štajner Adair .

Doktorka ŠtajnerAdair odgovorila nam je na još neka pitanja u vezi sa porodičnim odnosima u eri digitalizacije:

– Da li smatrate da je istina da smo došli do faze da nas naši elektronski uređaji definišu?

Na žalost odgovor je da. Jer većina nas, umesto da gleda svog bračnog druga, decu ili najboljeg prijatelja i sa njima razgovara i smeje se dnevnim temama, nas gleda u telefone čekajući da vidi novosti ili sazna ko je zainteresovan za nas. Teško je odoleti jer je takav trend i način života. Za uzvrat su nam živi ljudi, od krvi i mesa, sa osećanjima – na čekanju, i to naši najbliži… Isto tako, još jedan problem je što ljudi ne mogu da zamisle čak ni trenutke opuštanja bez telefona ili nekog ekrana. To je sasvim zabrinjavajuće.

-Koliko se svi novi uređaji razlikuju od televizije, uz koju smo svi mi proveli veliki deo svog odrastanja?

Televizija nije tako lična. Gledali ste nešto drugo i nisu vam se javljali prijatelji niti ste dobijali imejlove sa posla. Sada čak i reklame lično ciljaju na vas. Za razliku od reklama i programa na televiziji, upućenih svima, ovo je specifičnije jer vas na neki način definiše i vrednuje. Odete na internet i uznemirize se kada vidite slike sa zabave na koju niste bili pozvani. Instagram može biti instant drama ili instant radost. Veoma se razlikuje od blejanja pred televizorom, koje mnogo više opušta.

-Šta možemo da uradimo da druženje sa ekranima ne pređe opasnu granicu ?

Problem ne sme biti zanemaren. Najvažnije je d,a sem što ste ga svesni, budete svesni i svega što nam oduzima tehnologija. Za šta sve ostajemo uskraćeni u stvarnom životu dok pipkamo ekrane i tastature. Ispravljajte i disciplinujte sami sebe, pa umesto da kažete “samo da proverim” recite sebi “to može da sačeka”. Ili odlučite da poštu i poruke proveravate tri puta dnevno, ili da popodne uopšte to ne radite. Naša interakcija sa ovim uređajima čini da za sve mislimo da je hitnije nego što zaista jeste.

-Kako tehnologija ometa naše odnose sa decom?

Deci ne treba naša nepodeljenu pažnju sve vreme ali oni treba da znaju i da osećaju da su nam najvažniji i da, kad treba, mogu da računaju na nas u celosti, bez stiskavca sa telefonom. Potrebni smo im celi, posvećeni do kraja i kada to nije tako oni pate i to se oseća u njihovom ponašanju, samo smo mi prezauzeti da to vidimo.

-U kom delu dana bi trebalo da deca u potpunosti budu bez uređaja u rukama?

Na putu do škole. To je vreme kada treba da se bave njihovim ličnim strahovima vezanim za školu, nekom vrstom psihološke pripreme za sve što ih čeka, za sređivanje misli i gradiva. Velika jegreška kada roditelji bebama daju smartfon da bi ih okupirali dok im menjaju pelene. To je vreme kada bi trebalo da se smeju i pevaju sa njima. Bez obzira da li je dete staro osam meseci ili dva ili sedam, moramo ga naučiti kako da obrađuje opažaje, prevazilazi stvari i umiruje samo sebe, reguliše svoja osećanja. Nije potrebno da uvek bude nečim zauzeto, posebno ne telefonom.

-Mnogo puta smo koristeći naše uređaje bili u mogućnosti budemo na dva mesta odjednom (na poslu i kod kuće). Kako možemo stvoriti bolje granice?

Pitajte svoje dete. Neka deca više vole da njihovi roditelji sede u kolima dok su oni na utakmici. Neka ne. Generalno, što više vremena možete biti sa decom to je bolje. Ako radite od kuće stavite znak na vrata: neka crveni znači a radite a zeleni znači da ste završili – to je vrlo jasno a opet jednostavno razjašnjava situaciju. Pitajte ih i dogovorite se šta je bolje za njih, recimo da odradite sve odjednom pa posle budete slobodni ili da možda pravite pauze. Time im pokazujete da su vam važni i da posao nije bitniji od njih. Ali isto tako ih učite i da je tehnologija samo nužno zlo i da je koristite samo zato što tako zarađujete novac za život. I pokažite im da je lepše živeti stvarni život ma kakav on bio, nego graditi virtuelnu iluziju i živeti sa one strane ekrana.

Prevela Jasmina Jovanović

Izvor: Vašington Post