Piše: Vesna Smiljanić Rangelov
Nezadrživom brzinom svet srlja u progres. Veliko je pitanje da li su pametni telefoni glupi, da li moderne tehnologije ubrzavaju ili usporavaju. U svakodnevnoj komunikaciji (koja to nije) zasigurno usporavaju. Informacija doista brže stiže, ali je u 90% slučajeva toliko nebitna ili suvišna da je bolje da nije ni putovala. A 90% manje kliktanja puna kapa vremena.
Davne 2013. po mom nepouzdanom sećanju Viber još na našim prostorima nije bio opšte mesto. U svakom slučaju nije postojao kao uobičajeni način komunikacije vrtićkih roditelja. Čitala su se ili se nisu čitala obaveštenja na oglasnim tablama, prenosile su se informacije od usta do usta, predškolci su dobijali domaći, smisao čega je bilo da budući prvak upamti da ima domaći, upamti šta ima za domaći, seti se da ga uradi i ne zaboravi da ga ponese. Da se obave sve četiri stvari jedna za drugom vežbali su bogme dugo i uporno.
Danas je sve drugačije. Komunikacija je olakšana i obogaćena. Nikome ništa ne može da promakne. Ništa se ne prepušta slučaju. Sve je pod kontrolom. Zašto bismo gubili vreme na izgradnju poverenja i osećaja odgovornosti kad možemo sve da iskontrolišemo i toliko toga uradimo umesto njih?
„Zašto bismo gubili vreme na izgradnju poverenja i osećaja odgovornosti kad možemo sve da iskontrolišemo i toliko toga uradimo umesto njih?“
Grupe roditelja su odličan način i pravo mesto za dogovaranje, razmenu važnih informacija i mišljenja o važnim temama. Služe za komunikaciju između vaspitača i roditelja ili između samih roditelja. Sudeći po broju nepročitanih poruka počesto kad pogledate telefon, ta komunikacija je prilično živahna. Ima dana kada ćete u kratkom vremenu primiti desetine poruka. To se zbiva kada stigne neko obaveštenje od vaspitačice. A te poruke uglavnom glase: ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok. Pa potpitanje ili dopuna informacije pa opet: ok ok ok… Virtuelni svet je odraz realnog. Nije li to isto kao kada bi svako ko pročita obaveštenje na oglasnoj tabli otišao do vaspitačice da kaže da je pročitao? Ili kada smo na obeleženom mestu po precizno datim instrukcijama, s ceduljicom sa imenom i prezimenom, ostavili novac za neki predlog (koji smo prethodno usvojili: ok ok ok ok ok ok…) o zajedničkoj kupovini poklona ili čega već ne, ređaju se poruke: ostavljeno za tog i tog. Zar ne piše na ceduljici? Ako je virtuelni svet odraz realnog, nije li to isto kao kada bismo uz onu ceduljicu ubacili još jednu ceduljicu na kojoj bi pisalo: ostavljeno za tog i tog. Ako pak ni novca ni ceduljice ne bude, da li je to što sam napisala u grupi da je ostavljeno za tog i tog garancija da je stvarno tako i da imamo lopova?
Ima dana kada ćete u kratkom vremenu primiti desetine poruka. To se zbiva kada stigne neko obaveštenje od vaspitačice. A te poruke uglavnom glase: ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok ok.
Kada se obeležava nečiji rođendan u vrtiću, lepa je praksa da vaspitačica pošalje nekoliko fotki kako se deca zabavljaju. To je međutim okidač da počnu da pljušte stikeri jer svi vaspitani čestitaju rođendan. Kome? Slavljeniku. Ali kako kad telefon pripada vaspitačici? Da li ona treba da pokaže čestitke slavljeniku? Ili da mu prenese usmeno svaki put kada mu neko od nas iz grupe čestita rođos? Ili su namenjene roditelju slavljenika? Koji sada uzvraća: thanks :* x 30.
Kada su deca na rekreativnoj nastavi, etar se usija. Sećam se te 2013. kada smo u dogovoru s vaspitačicama zvali jednom dnevno, ako baš mora, a što ređe to bolje. Jer to naime i znači da problema nema (u protivnom zvaće one u po dana po noći) i da su maksimalno posvećene deci. A ne roditeljima koji kenjkaju u grupi kako li je, šta li je, koliko ko kome nedostaje, da li jede, pošaljite sliku obroka, sunce moje vidi kako je brljavo. Stigne sličica pregršti nalakiranih noktića uz komentar da je danas kišovito pa se provodimo u sobi. Nema tog stikera da izrazi ono što bih imala o tome da kažem, a eto i verujem da tu nisu prsti mog muškog deteta, pa se vadim da me se i ne tiče. Ta sličica međutim izaziva mnoštvo preslatkih komentara i potpitanja koja pak traže mnogo odgovora i mnogo vremena posvećenog roditeljima a ne dečici, koja evo u ovom trenutku možda, što da ne, lakiraju brkove mom muškom detetu.
Stigne sličica pregršti nalakiranih noktića uz komentar da je danas kišovito pa se provodimo u sobi. Nema tog stikera da izrazi ono što bih imala o tome da kažem
Promakne i poneka dobra šala i poneka važna informacija. Jer oko se vremenom izvežba da pretrčava onolike stikere i ok-ove. Onda usledi nečije pitanje, na koje je gore već odgovoreno, i više odgovora da je već odgovoreno…
Od važnih informacija ne promiče ni ko danas nije došao u vrtić i zašto. Taj podatak možda zaista znači vrtićkom osoblju a i nije bezvredan jer upozorava da možete očekivati nešto slično pa ako planirate put… Kad je neka rednja, bićete totalno u toku sa simptomima i tokom lečenja svakog pojedinačno, različitim mišljenjima pedijatara, pa možete sve lepo proučiti i propratiti kod svog deteta, čije vas stanje sada neće iznenaditi. Samo treba izdvojiti dovoljno vremena da sve potanko prečešljate.
Da su roditeljske grupe zapravo besmislica, jer nisu ama nikakav napredak u komunikaciji (koja to i nije), pokazalo se u onomadašnjoj gunguli oko uvođenja seksualnog vaspitanja. Kao javni komentari često se čulo pitanje zašto roditelji ćute. Verujem da u privatnim razgovorima nismo ćutali, ali u grupi, na tom pravom mestu za razmenu mišljenja o važnim temama, iznošenje predloga, dogovaranje, organizovanje roditelja, gde vas niko ne može prekinuti u pola rečenice – niko ni zucnuo nije o toj temi, ni „be“ ni „mu“, ni grrr ni yesss, ni 🙂 ni :(. I druge sam pitala, ni u jednoj grupi ni reči. Nismo zatražili roditeljski sastanak, nismo pitali ni vaspitačice šta misle o tome i ima li istine u onome što neki intelektualci rasvetljavaju ili mrače. Nismo se organizovali. Znači da smo podrazumevali da grupa nije mesto za tako važnu temu. A gde je ono ne znamo. Ili se plašimo mogućih neistomišljenika? Ili smo čekali da počne neko drugi, ili se uzdali da će sve rešiti neko treći. Kome se ovom prilikom duboko zahvaljujem!
Kad mi se ne sviđa i kad sam neadaptirana, što se ne isključim? Zato što sam socijalizovana taman toliko da ne očekujem da polažem pravo na specijalan tretman da se meni obaveštenja šalju u ličnoj prepisci. I zato što mi se na početku činilo da ima smisla, a sad nemam ona dva dinara da se iz kola pustim.
Ispostavlja se da roditeljske grupe postoje i u školama. Ponekad s učiteljicom, koja informaciju šta nesnađeni prvačići imaju za domaći šalje pogubljenim roditeljima, a ponekad samo roditelji da bi, prirodno, mogli razmeniti utiske o učiteljici i njenom radu, te proveriti jesu li tačno uradili domaći… U to kolo nema da se vatam. Miliji mi je kec iz vladanja.
, pokazalo se u onomadašnjoj gunguli oko uvođenja){kind=link}
Glupost. Imamo grupu koju je napravila vaspitacica i u kojoj ponekad napise nesto sto je zaista vazno. Ima par ok ali sta je problem, u svakom slucaju bolje nego da se zvrckamo okolo i da se pitamo jedni druge kad je predstava, ili sta je sledeca tema u vrticu. Ponekad dobijemo neku sliku i to mi se isto dopada. Ziveo Viber.
Bravo! U potpunosti se slazem sa Vama!
Postoji jos samo jedna sitnica koja me nervira, a to je pravopis! Ako vec pisu na tim grupama, koje prati 30+ ljudi trebalo bi da se trude da pisu pravilno.
Sve sto je umereno moze biti dobro, ali uopste nisam cula za umerenu takvu grupu. Mnogi ljudi iz moje okoline se zale na te grupe.
Pozdrav za Vas!
Grupe – efikasan nacin za dobijanje informacija. Jako korisna stvar.