Roditeljski scenario: Dete kao biznis projekat

Roditeljske ambicije u pogledu toga kakvo dete treba da bude smetaju da se vidi kakvo dete zapravo jeste.

Piše: Ana Bikova

Šetamo parkom moja dobra poznanica i ja. Obe s decom. Samo što moja deca tamo negde napred trče, kače se po vratilima i ljuljaškama, a njeno dete se udobno sklupčalo u maminom stomaku. Ona sija od iščekivanja. I sa ushićenjem govori o pripremama za predstojeći događaj. Već je proučila gomilu sajtova, pročitala stotine komentara, odabrala najbolja kolica, auto-sedište, stolicu za hranjenje. Već je putem preporuka pronađen najbolji doktor u porodilištu, najbolji pedijatar koji dolazi kući, najbolji masažer, najbolja škola za rani razvoj, najbolji učitelj engleskog i trener tenisa… Gledam u loptasti stomak a u meni zri pitanje upućeno bebironu, da li će želeti da se bavi tenisom?

– Još obavezno treba da ga damo na ples! Držanje, stav, sposobnost samoreprezentacije! – nadahnuto i radosno moja poznanica završava svoj raport.

Ples? Prikrivam osmeh. Imam i ja priču o plesu i svom sinu…

Prilikom našeg prethodnog susreta, pre godinu dana, ista ta poznanica mi je pričala o master studijama, o strateškom menadžmentu i razvoju biznisa. Sa istom intonacijom kao i sada – o najboljem učitelju engleskog i treneru tenisa, pa mi je i nehotice pala na pamet asocijacija: dete mu dođe još jedan mamin biznis projekat.

Međutim, detetu ne treba pristupati kao biznis planiranju. Dete uopšte ne dolazi na ovaj svet da bi opravdalo naše nade i živelo po našem planu. Ono ima svoje zadatke u svom životu. U tom smislu, dete nije nastavak nas samih nego samostalna ličnost. Roditeljske ambicije u pogledu toga kakvo dete treba da bude smetaju da se vidi kakvo dete zapravo jeste.

U tom trenutku moja poznanica već priča o tome kako bi se za šest godina bilo dobro preseliti u kraj blizu jedne prestižne gimnazije gde uče deca njene prijateljice. Odlična gimnazija.

– A jesi li ti birala školu za starijeg?

Njeno pitanje koje je neočekivano prekinulo njen monolog, prenulo me je iz meditativnog slušanja. Namah sam osetila krivicu zbog toga što tako nehajno pristupam planiranju budućnosti svoje dece.

– Po principu da je blizu kuće. Vrlo mi se dopada što nam je škola ispred kuće. Sin od prvog razreda ide i vraća se sam.

– I to je to?

– To je to.

– Ali učitelja si birala?

– Nisam. U životu će ionako sretati razne ljude. Razne nastavnike, profesore, razne šefove. A oni će imati različite i zahteve i karaktere. Ja mu ne mogu ceo život birati okruženje. Moj zadatak je da naučim sina da uspostavlja odnose sa najrazličitijim ljudima. Uz to, najbolji pedagog i najbolja škola uopšte nisu garancija uspeha u školi. Svaki učitelj ima u razredu napredne i slabe đake.

– Pa šta onda treba raditi da bi dete bilo odlično?

– A što mora da bude odlično? Lično sam orijentisana na emotivno blagostanje. U ovoj školi, s ovim učiteljem, u ovom kolektivu, mom detetu je dobro, ugodno. Ako postane loše – razmisliću šta treba menjati. Što se tiče uspeha u školi… moje mišljenje je da to u većoj meri zavisi od truda roditelja nego od učitelja.

Moja poznanica je zaćutala. Onda je postavila pitanje koje se ticalo rane faze mog roditeljstva:

– A kako si birala školu za rani razvoj?

– Nikako. Nismo ni išli. Ja sam lenja majka. Bila sam lenja da ujutru budim dete da ga vozim na predavanja. Mnogo mi prijatnije bilo da se probudimo kad hoćemo, polako da doručkujemo, spremimo se bez žurbe i odemo u najbliži park. Tamo izvodimo eksperimente s peskom, brojimo šišarke, hranimo veverice…

– A sport?

– Ide na aikido.

– A što baš aikido?

– Zato što mu se dopalo. Sam je izabrao. Počeli smo od umetničkog klizanja, ali nakon mesec dana Arsenije je izričito odbijao da stane na led.

– I ti nisi dalje insistirala?

– Nisam. Zašto terati dete da se bavi nečim što ne voli kad se može naći onо što je baš za njega i gde će imati želju da ide? U muzičkoj školi smo proveli pola godine pa napustili. Bili smo i na kastingu za balet. Mog sedmogodišnjaka su savijali, ispravljali, nameštali mu stopala a onda su rekli da ima osnova za balet i da možemo krenuti na časove. Obradovala sam se kao da su mene primili. Moj san iz detinjstva. Uzgred, i umetničko klizanje je moj san iz detinjstva. U gradiću u kome sam ja živela nije postojao ni balet ni klizanje. Ali Arsenije me je brzo spustio na zemlju: „Mama, ti si želela da ja dođem na audiciju? Došao sam. Ali neću da idem na balet.“ A ja sam već videla sebe kako sedim u prepunoj sali, oči pune suza radosnica, zadivljeno gledam sina. Bio je to moj scenario. Koji se nije poklapao sa scenarijem sina.

– Pa neeee znaaam – poznanica je skeptično protegla. – Mene su roditelji terali da idem u muzičku školu. Završila sam je protiv svoje volje, ali sad sam im vrlo zahvalna što su me naučili da ne odustajem, da savladavam teškoće.

– Zahvalnost roditeljima je lepa. Ali savladavanje teškoća, osvajanje novih visina može da se uči i ako radiš ono što voliš, što si sam izabrao. Onda se lepše osećaš, imaš više snage, i motivacija je potpuno drugačija. Vreme je suviše dragocen resurs da bi se traćilo na ono što drugi žele da ti budeš. Sviraš li sada?

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana