Kad se Zagrepčanka Kristina Wolsperger Danilovski početkom 2009. godine preselila sa porodicom u Kopenhagen, bila je svesna da odlazi u prilično drukčiju državu. Svoje dogodovštine u Kopenhagenu na zabavan i ležeran način redovno je u mejlovima opisivala svojim prijateljicama u Hrvatskoj. To dopisivanje, kaže, bila joj je duhovna hrana.
Posle tri godine, Kristina se sa porodicom vratila u Zagreb, a na temelju pisama iz danske objavila je knjigu „Danci i stranci“, u kojoj se, budući da je u Kopenhagenu podizala svoje dvoje dece, dosta dotiče danskog odnosa prema odgajanju dece. Prenosimo vam njene utiske:
Jaslice? Pa ovo je šupa
Prvi susret s potpuno drukčijim konceptom života u Danskoj bio joj je vezan uz upis deteta u jaslice.
Arhitektura Kopenhagena je prekrasna i očekivala je vesele, šarene, tople jaslice i zainteresovane, posvećene vaspitačice. Međutim, dete je upisala u zgradicu nalik baraki, sa sivim zidovima i podovima, bez boja, igračaka i crteža, a čuvale su ga vaspitačice koje jedva da su se bavile detetom.
„Danci veruju da decu od malih nogu treba odgajati da budu individualci, da treba da se brinu sama o sebi i sama se zabavljaju. Danske mame ne trče za svojom decom i ne viču “nemoj, nemoj, pazi, pašćeš”. One veruju da mora da padne i da će tako naučiti. U prvim jaslicama mog sina, koji je jedva imao dve godine, smatrali su da je u redu da izlazi bez kape po snegu i kiši te promrzne i pokisne, jer sledeći put sigurno neće zaboraviti kapu“ priča Kristina Wolsperger Danilovski.
Našem mentalitetu teško da ovo prihvati, ali Kristina upozorava: Danci odrastaju u srećne, zdrave i odgovorne ljude. Jedino je njihov pristup drukčiji.
„Nema tu ocene šta je bolje ili lošije – prosto je različito. Je li bolje stalno skakati oko dece kao što mi činimo? Je li bolje to što naši vrtići moraju biti roza i plavi i puni cveća? Da li je to objektivno bolje? Da li je bolji naš mentalitet u kojem se zadnji dinar daje za decu? Zar je bolje da roditelji nemaju ništa, ali da deca nose markiranu odjeću i slave skupe rođendane? Ne znam! Toga, recimo, u Danskoj nema. Odeća se kupuje samo kad se mora, i to jeftina, igračke su retke, kao i slatkiši. Verojatno je najbolji put negde u sredini – kaže Kristina Wolsperger Danilovski.
Terapeutski učinak spavanja na ulici
U mračno jutro, šibana hladnim severcem i praćena prvim kapima kiše, Kristina je prolazila pokraj desetak kolica parkiranih u dvorištu jaslica u kojima će ponovo ostaviti svog uplakanog 1,5-godišnjeg sina, kad je začula stenjanje i tihi plač. Misleći da umišlja, nagla se nad jedna kolica i tamo ugledala umotanu bebu kako plače. U devet od deset kolica spavale su bebe, na nordijskoj hladnoći, bez nadzora! Kristina još nije znala da Danci duboko veruju u terapeutski učinak spavanja dece na otvorenom, uglavnom bez nadzora. I uopšte ne razumeju zašto ostatak sveta panično zove policiju i socijalnu službu kad na ulici naiđe na kolica u kojima plače beba. U danskim je jaslicama takvo čuvanje dece standard: ako slučajno nemaju dvorište, moraju imati osiguranu terasu za dečju spavaonicu na otvorenom!
Najbolje je decu ostaviti u šumi
Danci izuzetno drže do ekologije i zdravog života. Danska deca rijetko dobijaju slatkiše, a pazi se da redovno jedu sirovu hranu. Ne kupuju im se igračke bez kraja i konca, moraju da budu kreativni i da se igraju napolju, bez mešanja odraslih. Zato su veoma popularni šumski vrtići – “ustanove” zbog kakvih bi u Hrvatskoj sasvim sigurno digli na noge Ombudsmana za dečija prava, Ministarstvo prosvete i Ministarstvo socijalne politike i zahtevali krivično gonjenje vlasnika. Radi se o vrtiću koji se, u građevinskom smislu, sastoji od sklepanog sanitarnog čvora na livadi uz šumu van grada. A vrtićke sobe, dvorana za sport i ples, hodnik sa ormarićima za stvari i ostali uobičajeni inventar nalazi se – u šumi. Pelenaši, dakle dvogodišnjaci, idu u grupu Hrast, a predškolci u Smreku. Osam sati svaki dan ta deca borave – u šumi, bez nadstrešnice, bez zgrade, bez igračaka, bez radijatora. I to u državi u kojoj jaka zima traje od kraja septembra do sredine maja. Sa sobom nose lanč pakete, pretežno sirove hrane. Osnovno je pravilo da jasličari moraju da se animiraju sami, bez upletanja pedagoga. Nakon osmosatne smene, busevi decu odvode natrag u grad. Teško je zamisliti zagrebačku mamu kako pristaje da joj netom prohodalo dete osam sati dnevno samo tumara šumom na minus 10. Ali isto tako nema zagrebačke mame – za razliku od kopenhagenske – koja ne zna šta su vrtićke boleštine. U šumskim vrtićima nema ni virusa ni bakterija. Ta su deca – zdrava kao dren.
Beba ima temperaturu? Pa ostavite je golu na snegu…
Danci ne nasedaju prevarama farmaceutskih lobija i ne troše lekove bez veze jer – od većine se stvari ne umire. To je mantra ne samo prosečnih Danaca već i njihovih lekara. Nakon puno godina otpora, prihvatila ju je i vaspitačica Ankica, izbeglica iz Bosne, koja već 20 godina radi kao vaspitačica u tamošnjem vrtiću. Ankica je dugo smirivala Kristinu koja je dobila slom živaca kad je u vrtiću svojeg deteta videla bebu skinutu do pelena postavljenu kraj otvorenog prozora usred zime. Bila je tamo jer joj se tako prirodno spušta temperatura! Čepiće, sirupiće i obloge, prvu pomoć svake hrvatske mame, danske mame najčešće preziru. Kao što se generalno preziru bespotrebni odlasci lekaru, zbog, recimo, visoke temperature ili boginja. Budući da se kod lekara ne dolazi bez internetske ili telefonske najave, do njih je gotovo nemoguće doći s tako običnim simptomima. Kristina je na kraju za svog bolesnog mališana zvala zagrebačke lekare, koji bi joj ili pomogli telefonski ili bi je podučili kako da predimenzionira simptome da bi u Kopenhagenu došla do svog termina u ordinaciji.
Danci vole da imaju decu
Danska je jedna od retkih zemalja u Evropi koja nema ozbiljnih problema s natalitetom. Njihove žene prosečno rode 1,8 dece tokom života, a hrvatske žene rode jedva 1,4 deteta. I to je vidljivo već na ulici – deca su svugde, roditelji ih uvek vode sa sobom jer su dadilje najčešće neprihvatljive, a neobično su česta dvostruka kolica za blizance: Danska je pri vrhu zemalja po procentu žena koje se podvrgavaju medicinski potpomognutoj oplodnji. Bez obzira na potpunu nemogućnost našeg razumevanja njihovih roditeljskih metoda, činjenica je da je Danska država koja voli decu i koja voli porodicu – bilo kakvu: razvodi su česti, ali nakon razvoda roditelji se ravnopravno brinu za decu. Za nas neobično velik broj žena ima decu s više muškaraca. Gej parovi normalno odgajaju decu, žene se i same često podvrgavaju veštačkoj oplodnji. Poštuju različitost porodičnih struktura i vole decu.
Na kraju, još da dodamo: Danci su, prema istraživanju o sreći koje su sproveli stručnjaci njujorškog Univerziteta Kolumbija po narudžbini UN-a, najsrećniji narod na svetu, iako im zima traje duže nego ostala tri godišnja doba zajedno i mrak većim delom godine pada već u 16 sati.
Izvor: Jutarnji list
Djecu treba pomagati i odgajati. O tom nema spora, jer djeca nemaju iskustva i bolje je da se ne opeču, jer zašto bi to doživjeli, kada je to netko prije njih doživio. Istina je, da ima roditelja, koji odgajaju djecu loše, pa bi bilo bolje, da takvi roditelji ne odgajaju djecu, već da se takva djeca „odgajaju“ u školi i drugim mjestima. Dijete funkcionira u skladu sa prirodnim nagonima. Ako dijete prepustimo tim prirodnim nagonima, od njih će sigurno biti izgrađeno egoističko i agresivno biće. Zato je potrebno, da se djeci usađuje plemenite osjećaje suprotne egoizmu i grubosti. Ipak je čovjek društveni i inteligentni stvor, koji bi trebao oplemenjivati stvari i događaje a ne ih prepustiti divljanju prirode. Nažalost, u praksi se srećemo sa suprotnim tendencijama.
Bilo bi lijepo provjeriti informacije prije nego što ih se prepisuje iz novina poput Jutarnje. Danska je po službenim statistikama iz 2010 godine 41 zemlja po samoubojstvima, a sigurno se ljudi ne ubijaju radi prevelike sreće. Što se tiče politike ostavi dijete na snjegu i sl., da ljudi su to možda radili prije par tisuća godina prije razvitka moderne civilizacije. Najbolje da im onda ne daju ni ručak, neka ga ulove u šumi. Pa ‘ko preživi preživi. To se zove nordijska hladnoća u ljudima, to su ljudi bez osjećaja ili s vrlo ograničenim osjećajima. To je nešto što južni slaveni ne poznaju, pa se iznenade kad dođu u nordijske zemlje. U takvom odgoju možda možemo potražiti i razlog zašto se dogodila i Srebrenica kada Danci nisu zaštitili nevino stanovništvo, već su ih ostavili na milost i nemilost. Žalosna je ovakva promocija jedne zemlje koja uopće nije onakva kakvu ju se želi prikazati.
Ja neznam kako ovo lepim recima da Vam kazem, ali Vi ste jedan obican balkanac, to sa slovenima nema veze, i jos ste povrh toga primitivni i sujetni. Zao mi Vas je.
Ps.
I cisto ako se vec drzimo statistika,
Srbi su 17 po stopi samoubistva,
a Danci 41,
mada ne vidim kakve to veze sa zivotom ima.
Izvor (ako znate Engleski)
http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_countries_by_suicide_rate
Luka. Ako se drzimo navedenog izvora Srbi su 50 na listi.
Neverovatno, ja ne znam da li je ona uopste upoznala Dance. Ja zivim vec 5 god u Danskoj(Kopenhagenu),muz mi je polu Danac. Rodila sam dvoje dece,koji idu ovde u vrtice. Vrtici su vrlo sarenih boja,puni igracaka,kreativnih doduse. Danska deca su razmazena,naviknuta da dobiju sve jer roditelji im kupuju sve sto pozele,ali im ne posvecuju dovoljno vremena,jer su zauzeti menjanjem partnera i previse rade. Danci su mnogo depresivna nacija,koja se kljuka srecnim pilulama(lykkepiller) . Slatkise mnogo jedu(neki roditelji potpuno ukidaju) ,a igracke su im sve vise iphon,ipad…..inace kreativne igracke dobijaju samo kad su bebe jer mame zele da pokazu da su razlicite od drugih mama. Mnogo kupuju markiranu garderobu deci i sve mora da bude. drugacije od drugih. I jos mnogo toga nije bas sve tako. To su cinjenice,a samu Dansku svako dozivljava na svoj nacin:-)
Ovo sto je opisano je preterivanje a kako mi odgajamo decu je preterivanje u drugom smeru. Dete u kolicima, celu noc napolju se smrzava, temperaturu ispod 38 stepeni ne treba skidati jer se njome organizam brani… bolje je dete odvesti kod dr bez razloga nego ne odvesti a imati razlog. Nismo lekari, ne mozemo odlucivati i sami prepoznavati bolest itd. Ali je dobro da ih ostve da se sami igraju. To je prirodno, i mi smo se tako igrali a nasi roditelji su bili u kuci. Sad se angazuju razni animatori sto je neverovatna glupost. Animatori se krevelje a deca pasivno stoje i gledaju. Kod nas se preteruje sa davanjem lekova, kupovanjem igracaka koje se jos u toku odrastanja u dzakovima bacaju i kupuju nove. Sa tim igrackama se deca skoro uopste ne igraju. Ona treba da se igraju sa drugom decom. Kod nas najmanje dva odrasla coveka brinu o jednom detetu u toku dana i to „lebdeci“ nad njim da se ne udari, najcesce sami u stanu sa detetom. Roditelji se sa njima „igraju“ umesto druge dece i „posvecuju im vreme“ umesto da ih ukljuce u svoje obicne aktivnosti.
Dakle najbolje je uzeti ono sto je dobro iz oba modela.
Danska je lepa država ima ,ipak nečeg pametnog što rade dopada mi se što su deca 8 sati napolju igraju se,ali sve ostalo ako je istina ne mogu ništa napamet ali što sam pročitala ,bez lekara,spavanje i ostavljanje u kolicima napolje na hladnoći ,meni deluje čak su onda i Amiši bolji nego Danci u vaspitavanju,mogu postati samo agresivni i kada treba krenuti van Danske nemaju pojma ni očemu.Kako god njihovo je da rade kao oni misla da je najbolje.
Mi smo živjeli pola godine u Danskoj i nije baš tako kako pišu.Vrtići su neobični i parkovi divni ali prazni.Nisu druželjubivi ni komunikativni ni odrasli ni djeca,hladni su i to nam je jako smetalo.Klima je grozna i dosta nam je to remetilo baš ritam jer djeca nisu htjela da idu na spavanje jer je još vani dan,i onda je vrijeme za još jednu večeru…naime bilo je ljeto kad sunce zalazi u 22.45 h.Sasvim jedan drugi
svijet .Imaju puno novaca koji im omogućava da rade svašta,pa je normalno da trudna žena s djecom odseli od muža u drugu kuću da joj ne smeta dok se ne porodi .Kulturološki smo potpuno različiti.