Romantični konzumerizam: Moderan brak sveo se na potrošnju partnera

Odlomak iz knjige Ester Perel „NEVERSTVO – Razumeti ne znači opravdati“

Izdavač Psihopolis, Novi Sad, 2018.

„Moje potrebe nisu zadovoljene.” „Ovaj brak za mene više nema smisla.” „Nisam ja na ovo pristao.” Ovako mi se klijenti svakodnevno jadaju na terapijama. Kako je psiholog i autor Bil Doerti (Doherty) primetio, ovakve izjave sadrže postulate potrošačkog društva – „lična korist, niski troškovi, pravo na robu i osiguranje od štete” – i prenose ih na naše ljubavne veze.[1] „I dalje verujemo u posvećenost”, piše on, „ali moćni glasovi koji dolaze i iznutra i spolja govore nam da smo gubitnici ako pristanemo na manje nego što smatramo da nam treba i nego što zaslužujemo u braku.”

U današnjem potrošačkom društvu ključna stvar jeste ponuditi nešto novo. Zastarelost predmeta je unapred programirana tako da nam nametne želju da se staro zameni novim. U ovakvom trendu ni bračni život nije izuzetak. Živimo u kulturi koja nas neprekidno mami obećanjima nečeg novog, mlađeg, živahnijeg. Stoga se više ne razvodimo zato što smo nesrećni, već zato što bismo mogli biti srećniji.

Smatramo da nam momentalno zadovoljenje potreba i beskonačan izbor neprikosnoveno pripadaju. Ranije generacije su vaspitanjem naučile da život zahteva žrtve. „Ne možeš uvek dobiti ono što želiš” imalo je smisla pre pola veka, ali postoji li neko mlađi od trideset pet godina ko još uvek prihvata ovu poruku? Današnje generacije uporno odbijaju bilo kakvu frustraciju. Nije ni čudo, dakle, da skučenost monogamne veze izaziva paniku. U svetu beskonačnih mogućnosti borimo se s onim što milenijalci nazivaju strahom od propuštenih prilika (engl. fear of missing out – FOMO). Ovaj strah okreće „hedonistički točak” – beskrajno traganje za nečim boljim. Čim dobijemo ono što želimo, naša očekivanja i želje rastu, a mi i dalje nismo nimalo zadovoljniji. Kultura sticanja mami nas beskonačnim mogućnostima, ali isto tako nameće i suptilnu tiraniju. Konstantna svest o spremnim alternativama nameće nam ne baš laskava poređenja, slabi posvećenost i sprečava nas da uživamo u sadašnjem trenutku.

Prateći promene u zapadnom društvu, veze dvoje ljudi su s ekonomije proizvodnje prešle na ekonomiju iskustva. Brak je, kako kaže filozof Alen de Boton (Alain de Botton), „od institucije postao osvećenje emocija, od spolja sankcionisanog obreda pristupanja, postao je iznutra motivisani odgovor na emocionalno stanje”.[2] Za mnoge je ljubav imenica koja podrazumeva konstantno stanje entuzijazma, zanesenosti i žudnje. Kvalitet veze danas je sinonim za kvalitet doživljaja. Šta će nam stabilan dom, dobri prihodi i lepo vaspitana deca ako se dosađujemo? Želimo da nas veza nadahnjuje, transformiše. Njena vrednost, a time i dugovečnost, srazmerne su tome koliko dobro ona i dalje uspeva da nam ugasi žeđ za doživljajima.

Ovi novi prerogativi potpiruju priču o savremenom neverstvu. Naše današnje želje nisu ništa drugačije, nego je posredi sama činjenica da smatramo da zaslužujemo – štaviše, obavezni smo – da ih zadovoljimo. Naša primarna uloga u današnje vreme usmerena je ka nama samima – čak i ako ide na račun onih koje volimo. Kako Pamela Drakerman (Druckerman) ističe: „Veća je verovatnoća da bi nas upravo naša velika očekivanja da postignemo ličnu sreću mogla navesti na preljubu. Uostalom, zar nemamo pravo na ljubavnu aferu ako je to cena koju treba platiti da bismo bili srećni i ispunjeni?”[3] Kada su naše ja i naša osećanja najbitniji, na drevnu priču o preljubi dodaje se novi opravdavajući narativ želje za neverstvom.