SUNCE ima pege, mesec ima bore, a šta deca imaju? Fazone i fore. Na sreću, dečje uši će opet da zvone, jer će ponovo da slušaju fore i fazone. More i brige će da se sklone, jer će opet gledati fazone i fore. I to nije tek fora, jer se kultna dečja emisija vraća u život. Radostan je zbog toga njen tvorac, Ljubivoje Ršumović, koji je davne 1985. godine prihvatio ponudu Pere Zupca da na TV Novi Sad skroji nešto za decu. I onda je, ni manje ni više, skrojio one „Fazone i fore” na kojima je sijaset dece raslo do neba, do laste. A kada u najskorije vreme na RTV Vojvodine osvanu nove epizode, čije se snimanje završilo sa letnjim vrelinama, neki novi klinci će da slušaju „Vesti iz nesvesti”, ponavljaju Ršumove „Uzrečice i nizrečice”, dive se otkrićima Raše Popova… Da li su se, međutim, deca promenila, pa se autor brinuo hoće li uspeti da ih nasmeje i obrazuje?
– Ne, ona se ne menjaju – siguran je Ršumović. – I dalje su isto radoznala i isto fantastična.
A to što za „Fazone i fore” i dalje najviše sluha imaju vojvođanska medijska kuća i Novi Sad ne čudi Ršuma. U ovom gradu je objavio i prvu zbirku pesama, pa i prvi njegov komad je tu izveden. Zbog svega što je tokom karijere radio, a možda najviše zbog „Zmajevih dečjih igara”, Novosađani su ga oduvek smatrali svojim. I on im uzvraća to osećanje, jer je Novi Sad, ne krije, posle njegovog rodnog Ljubiša jedino mesto u kojem bi živeo. Time Ršum opovrgava teoriju da planinski vazduh ne može da se meša sa ravničarskim. On ih „kombinuje” decenijama i isto toliko za njima čezne. Nostalgiju za Ljubišem ovih dana intenzivno „pretače” u misao o obrazovnom centru koji bi tamo, u zlatiborskom kraju, otvorio. Bila bi to neka vrsta akademije za male pisce. Darovita deca bi dobila svoj kutak.
– Zamislio sam to kao polunaučnu ustanovu koja bi se bavila fenomenima i tajnama detinjstva. Okupljala bi i prepoznavala talente, koji bi se uz moju, i pomoć mojih kolega, usavršavali u pisanju proze i poezije – otkriva idejni tvorac.
Bila bi to privilegija za mališane u kojima sve ključa od stvaralačke želje, a koja je verovatno nedostajala i malom Ršumu, onda kada se u ranom detinjstvu sakrivao i otkrivao svojim stihovima. Prve je objavio još kao gimnazijalac. I od tada nije prestajao da ih niže. Kada su ga deca nedavno pitala koliko je pesama napisao, seo je i počeo da broji. Stigao je do 15.000!
– Nisu sve te pesme vredne objavljivanja, jer su mnoge nastale u svrhu traganja za nekom formom, novim sadržajem. Suština je da pesnik mora da ima nagon da u nečemu prednjači, što je meni ostalo od detinjstva. Još tada nisam imao potrebu da se takmičim sa svojim drugarima, nego sa samim sobom. Zato mi se u jednom trenutku učinilo da bih mogao da imam više knjiga nego godina. Sada sam tu ideju učinio vidljivom, jer imam blizu 90 knjiga, a 77 godina – kaže Ljubivoje.
Kada bi ga neko pitao šta je po zanimanju, ne zna šta bi rekao, ali…
– Raduje me kada se Cigančići, dok mi brišu vetrobrane na semaforu, zagledaju u mene i pitaju me: „Pesniče, kako idu pesme?” Siguran sam da ne znaju kako se zovem, ali znaju da su pesme moje oruđe.
A da se bavi njima i decom prelomio je kod njega Duško Radović, kojeg je upoznao kada je kao brucoš Filološkog fakulteta stigao u prestonicu. Zahvaljujući njemu je počeo da radi na Radiju, a potom u TV Beograd. Tako su nastale dugovečno gledane emisije „Hiljadu zašto”, „Hajde da rastemo”, „Dijagonale”… Sa „Dvogledom”, koji je radio sa Draganom Babićem, inficirao se dokumentarnom poetikom. Bila je to emisija u kojoj su deca stavljana u prvi plan, ona su objašnjavala svet.
– I to su činila na fantastičan način. Koristeći se malim lukavstvom, navodio sam ih da pokažu koliko su sama mudra. Rukovodio sam se Radovićevom mišlju da su deca mali ljudi u odelu deteta. Spremam se da napravim knjižicu koja bi se zvala „Dušanov zakonik” i u kojoj bi kroz Radovićeve aforizme, tekstove i odgovore iz intervjua, on objasnio kako bi trebalo da se ponašamo prema deci – priča Ljubivoje.
