Neruda se tu oslanja na anegdotu iz detinjstva koja je snažno uticala, ne samo na njegovu poeziju, nego i na njegovo razumevanje umetnosti i samog života
Još od doba pećinskih ljudi postojalo je pitanje o tome zašto stvaramo umetnost i zašto u njoj uživamo. Za Lava Tolstoja to je zbog prenosa „emotivne infektivnosti“, za Žaneta Vintersona zbog „aktivne predaje“, za Oskara Vajlda je to zbog gajenja „perceptivnog temperamenta“.
Na ovo pitanje obožavani čileanski pesnik i dobitnik Nobelove nagrade Pablo Neruda odgovara sa jednostavnom elegancijom u kratkom eseju objavljenom pedesetih godina i naslovljenim sa „Detinjstvo i poezija“ („Childhood and Poetry“).
Neruda se tu oslanja na anegdotu iz detinjstva koja je snažno uticala, ne samo na njegovu poeziju, nego i na njegovo razumevanje umetnosti i samog života:
“Jednog dana, dok sam istraživao zadnje dvorište naše kuće u Temuku, naišao sam na rupu u ogradi. Pogledao sam kroz rupu i video isti pejzaž, kao onaj iza naše kuće, ali neuredan i divalj. Odmakao sam se par koraka, jer sam predosećao da će se nešto desiti. Odjednom se pojavila ruka – majušna ruka dečaka mojih godina. Kada sam ponovo prišao blizu, ruka je već bila nestala, a na njenom mestu je bila sjajnobela igračka ovce.
Ovcina vuna je izbledela. Ludorija je postala sve intenzivnija. Sve ovo je moj doživljaj učinilo autentičnijim. Nikada nisam video tako divnu ovcu. Uzeo sam igračku, ušao u kuću i doneo sopstveno blago: šišarku, otvorenu, punu mirisa i smole koju sam obožavao. Postavio sam je na otvor u ogradi i otišao sa ovcom.”
Nikada više nije video ruku, niti dečaka kojoj je ruka pripadala. Igračka ovce je nestala nekoliko godina kasnije. Ali ovo dečačko iskustvo, sa jednostavnošću onoga što predstavlja, je u njega utkalo životnu filozofiju – u trenutku kada je video izbledelu ovcinu vunu Neruda je shvatio duboku istinu o čežnji za zajedništvom koja nas tera da stvaramo umetnost:
“Osećati bliskost sa braćom je čudesna životna stvar. Osećati ljubav ljudi koje volimo je vatra koja nas hrani. Ali da osećamo bliskost sa osobom koju ne poznajemo, koju gledamo preko naših snova i samoće, preko naših opasnosti i slabosti – to je još veličanstvenija i veća stvar jer širi granice našeg bivstva i ujedinjuje sva živa bića.
Ova moja dečačka razmena izrodila je u meni jednu ideju – da je celo čovečanstvo nekako povezano…
Neću vas iznenaditi ako vam kažem da sam pokušao da podarim nešto smolasto, zamuljano i mirisno u zamenu za osećaj bliskosti. Kao što sam jednom ostavio šišarku kraj ograde, tako sam i ostavio svoje reči na vratima tolikog broja ljudi koji će mi ostati nepoznati, ljudi koji su u zatvorima, koje muče muke ili su jednostavno sami.”
Izvor: BIZLife, brainpickings.org
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Posebna privrženost: Biti tetka je najlepša stvar na svetu
Biti tetka je bez sumnje nešto najbolje na svetu. Bilo da već ima svoje dete ili ne, to mitsko biće – tetka, u stanju je da voli dete svog brata...
Pet naizgled bezazlenih fraza koje izgovaraju muževi koji zlostavljaju žene
Alarm da živite sa nasilnikom: 1.Nikad nisam sreo nekog poput tebe. Nakon toga počinje da priča o svojim bivšim, koje su izgleda bile najgore žene na planeti. 2. Ljut sam,...
Meti Kamberi – od detinjstva na ulicama Niša do objavljenog romana sa 19 godina
Autor: Aleksandar Đuričić Već ga nazivaju srpskim “milionerom iz blata”, što je zasada preterano – još uvek nije milioner, a iz blata jeste. Rođen je 29. novembra 2000. godine u...
Dr Zoran Milivojević: Zašto se brakovi u Srbiji raspadaju?
“Birajući partnera, ne slušajte samo srce, spojite srce s mozgom. Osoba koju volim i veza dve su odvojene kategorije”, govori Milivojević, citirajući Stanislava Feldmana. “Često kad nađemo osobu koju volimo mislimo da će...
Nema komentara.