Neruda se tu oslanja na anegdotu iz detinjstva koja je snažno uticala, ne samo na njegovu poeziju, nego i na njegovo razumevanje umetnosti i samog života
Još od doba pećinskih ljudi postojalo je pitanje o tome zašto stvaramo umetnost i zašto u njoj uživamo. Za Lava Tolstoja to je zbog prenosa „emotivne infektivnosti“, za Žaneta Vintersona zbog „aktivne predaje“, za Oskara Vajlda je to zbog gajenja „perceptivnog temperamenta“.
Na ovo pitanje obožavani čileanski pesnik i dobitnik Nobelove nagrade Pablo Neruda odgovara sa jednostavnom elegancijom u kratkom eseju objavljenom pedesetih godina i naslovljenim sa „Detinjstvo i poezija“ („Childhood and Poetry“).
Neruda se tu oslanja na anegdotu iz detinjstva koja je snažno uticala, ne samo na njegovu poeziju, nego i na njegovo razumevanje umetnosti i samog života:
“Jednog dana, dok sam istraživao zadnje dvorište naše kuće u Temuku, naišao sam na rupu u ogradi. Pogledao sam kroz rupu i video isti pejzaž, kao onaj iza naše kuće, ali neuredan i divalj. Odmakao sam se par koraka, jer sam predosećao da će se nešto desiti. Odjednom se pojavila ruka – majušna ruka dečaka mojih godina. Kada sam ponovo prišao blizu, ruka je već bila nestala, a na njenom mestu je bila sjajnobela igračka ovce.
Ovcina vuna je izbledela. Ludorija je postala sve intenzivnija. Sve ovo je moj doživljaj učinilo autentičnijim. Nikada nisam video tako divnu ovcu. Uzeo sam igračku, ušao u kuću i doneo sopstveno blago: šišarku, otvorenu, punu mirisa i smole koju sam obožavao. Postavio sam je na otvor u ogradi i otišao sa ovcom.”
Nikada više nije video ruku, niti dečaka kojoj je ruka pripadala. Igračka ovce je nestala nekoliko godina kasnije. Ali ovo dečačko iskustvo, sa jednostavnošću onoga što predstavlja, je u njega utkalo životnu filozofiju – u trenutku kada je video izbledelu ovcinu vunu Neruda je shvatio duboku istinu o čežnji za zajedništvom koja nas tera da stvaramo umetnost:
“Osećati bliskost sa braćom je čudesna životna stvar. Osećati ljubav ljudi koje volimo je vatra koja nas hrani. Ali da osećamo bliskost sa osobom koju ne poznajemo, koju gledamo preko naših snova i samoće, preko naših opasnosti i slabosti – to je još veličanstvenija i veća stvar jer širi granice našeg bivstva i ujedinjuje sva živa bića.
Ova moja dečačka razmena izrodila je u meni jednu ideju – da je celo čovečanstvo nekako povezano…
Neću vas iznenaditi ako vam kažem da sam pokušao da podarim nešto smolasto, zamuljano i mirisno u zamenu za osećaj bliskosti. Kao što sam jednom ostavio šišarku kraj ograde, tako sam i ostavio svoje reči na vratima tolikog broja ljudi koji će mi ostati nepoznati, ljudi koji su u zatvorima, koje muče muke ili su jednostavno sami.”
Izvor: BIZLife, brainpickings.org
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Bajka utorkom: Kako odabrati pravi put
Koliko je teško naći pravi poziv, pravi put, pravu ženu, pravog čoveka, pravi posao....e tri puta je teže kada imaš dva poziva, dva čoveka, dve žene, dva puta, a treba da se...
Priče u prolazu: Pijaca ne prima kartice
Piše: Ivana Mićić, Mama zašto Sve je laž! Jeste li me čuli? Apsolutno sve! Malo morgen organske jabuke! Mamicu vam vašu! Na pijac’, i kad lažemo, opet govorimo veću istinu...
Bajka utorkom: Kako završiti započeto
Započneš neki posao, kreneš, radiš prvih mesec dana i onda ništa. Počneš da čitaš knjigu, ne ispuštaš je iz ruku prva tri dana i ostane ti 50 stranica koje nikada...
Kako je pandemija ohrabrila baku, ćerku i unuku da se iz malog stana u Beogradu presele na selo
Za poslednjih godinu i po dana jedva su četiri puta bile u Beogradu i to na po jedan dan kako bi završile obaveze ili otišle na izlet. Na „Šumadijsku Toskanu“...
Nema komentara.