Piše: Viktorija Nagrebeckaja, porodični terapeut i razvojni psiholog
Problematična deca ili problematični roditelji?
Praksa svakog psihologa obiluje molbama roditelja, koje se svode na traženje pomoći: „Pomozite, imam problematično dete!“, „Moj sin je van kontrole, šta da radim?“
Da li postoje problematična deca? Na ovo pitanje odgovor je samo jedan – ne.
Postoje samo problematični roditelji. A dete je tek ogledalo porodice u kojem se, ako se pažljivo pogleda, odražava sve: lični problemi roditelja, bračni odnosi, odnosi imeđu roditelja i dece, nesuglasice i konflikti.
Imajući sve to u vidu, ne treba ni naglašavati da je to ogledalo najčešće krivo. Ta zakrivljenost se manifestuje upravo u nekontrolisanom i negativnom ponašanju deteta.
Ponekad se takvo ponašanje može ublažiti ili čak iskoreniti. U tome pomažu pozitivne promene u porodičnim odnosima i rad nad unutrašnjim problemima samih roditelja. Oboje korisno utiče na formiranje detetove ličnosti.
Međutim to se, nažalost, retko dešava. Zašto? Zato što većina roditelja ne želi da prizna a nekmoli da radi na sebi i svojim nedostacima. Vrlo često im je potreban psiholog da ispravi detetovo ponašanje. I što više radite sa mladima, sve ste sigurniji da nisu oni „teški“, samo je mnogima od njih potrebno zdravije okruženje.
Dok među roditeljima „teških slučajeva“ ima više nego što ste mislili. Evo nekoliko primera iz te šarenolikosti:
„Velikodušni“ roditelji
„Mom detetu ništa ne sme da fali i dobiće sve što poželi!“ – to je moto i životni princip ovih ljudi. Uzgred budi rečeno, ne znači da su to ljudi koji ne znaju šta će s parama. Naprotiv, češće su to obični građani sa srednjim ili nižim primanjima. Međutim, oni smatraju da ako je njihovo dete nešto poželelo, ono i treba to da dobije, bez obzira da li mu stvarno treba ili ne treba.
Takvi roditelji stalno brkaju voleti sa kupiti. Umesto da obraćaju pažnju na dete, poklanjaju mu svoje vreme, nagrađuju ga svojom ljubavlju, pružaju mu toplinu i nežnost, oni mu kupuju igračke i to one skuplje (često i podsvesno ili čak i svesno pod parolom: „samo da mi što duže ne prilazi i ne ometa me da se odmorim ili da radim“), unajmljuju dadilju (obavezno da je visokoobrazovana: „da se dete razvija intelektualno, i da bude vaspitano“).
Još bi se mogao kupiti i privatni nastavnik, psiholog, pedijatar, trener. Pa da čovek odahne: „Sada dete ima sve, i ja se konačno mogu baciti na pravljenje para – uostalom, dete raste a s tim rastu i njegove potrebe! Treba zaraditi za kola, stan, prestižni fakultet i još trista čuda neophodnih za formiranje detetove ličnosti.“ I, naravno, ako neko pokuša da malo urazumi takvog roditelja, kao odgovor će sigurno čuti: „Ne može se biti srećan i siromašan“. Iako francuski film „Igračka“ kaže da može …
