Piše: Helena Pauel
Pre dve godine, po prvi put u svom odraslom životu, našla sam se u situaciji da ne moram da radim.
Jedne večeri za trpezarijskim stolom, moj muž Rupert saopštio je da zarađuje dovoljno da ja mogu da prestanem da radim “Mogla bi da ostaješ kod kuće i brineš se o deci” rekao je, i nervozno dodao “ako želiš”.
Rupertu je sa razlogom bilo neprijatno. Ono što je predlagao kosilo se sa sa svim onim u šta sam vaspitana da verujem i sa svim onim što sam mislila da je ispravno u pogledu uloge žena u 21. veku.
Kao ćerka samohrane majke feministkinje, koja je vodila izdavački kuću, od malih nogu usađen mi je stav da žena treba da bude u stanju da sama brine o sebi i da bude veoma ambiciozna.
Učena sam da je karijera ono što određuje ko ste i zbog čega postojite. Žene koje ne rade za mene su bile ne samo lenje sponzoruše, već i izdajice roda svoga.
„Kao ćerka samohrane majke feministkinje, koja je vodila izdavački kuću, od malih nogu usađen mi je stav da žena treba da bude u stanju da sama brine o sebi i da bude veoma ambiciozna.“
Kada su me kao dete pitali šta želim da postanem, nikad nisam odgovarala “žena bogataša” ili “gazdarica” . Ne, želela sam da budem verterinar, pisac, ponekad i neurohirurg.
Zapravo, kada razmislim o tome, nisam sigurna da li sam zaista želela da budem bilo šta od toga ili sam, kao i većina žena moje generacije, vaspitana da verujem da bi trebalo da radim. Štaviše, da želim da radim.
Ali sad? Sada se pitam, ne žude li krišom sve žene da se nađu u poziciji da ne moraju da rade? Samo neke bi ovo priznale, ali sam sama iskusila činjenicu da vam je, kada ne radite, život ne samo prijatniji, već tako možete da budete bolja majka i supruga.
Kao što rekoh, moja prva reakcija na Rupertov predlog bila je neverica. Bila sam urednik ženskog magazina. Zašto bih, zaboga, želela da napustim unosan posao iz snova? Glatko sam odbila njegovu velikodušnu ponudu.
Ali, narednog dana analizirala sam kako izgleda moj radni dan i kako moj posao utiče na moj život. Više nisam imala vremena da vežbam. Kada bih pokupila decu iz škole i stigla kući, odlazak u teretanu na pola sata nije mi delovao kao nešto vredno truda.
„Moja prva reakcija na Rupertov predlog bila je neverica. Bila sam urednik ženskog magazina. Zašto bih, zaboga, želela da napustim unosan posao iz snova? Glatko sam odbila njegovu velikodušnu ponudu.“
Svakog jutra dočekivala me je šefica čiji je nadimak bio (ili je još uvek, ako nije porasla) – otrovni patuljak. Redovno je imala neki neprijatan kometar na ono što sam trenutno radila.
Tokom popodneva sledili su neizbežni iritirajući pozivi moje troje dece uzrasta od 8 do 12 godina, koji bi, čim stignu kući, počeli da se tuku, dok je prestrašena dadilja pokušavala da ih razdvoji.
Uveče, kada bih ih konačno sve smirila i saslušala sve njihove muke, bila bih suviše iscrpljena čak i da razgovaram sa svojim mužem.
Možda sam prenaglila sa odgovorom.
“Važi se”, već sledećeg dana rekla sam Rupertu.
Moj prvi dan kod kuće, nekoliko meseci kasnije, bio je otkrovenje. Ustala sam, svima napravila doručak, odvela decu u školu, otišla u teretanu. Čak sam i ćakala sa pričljivom prijateljicom na koju sam naletela.
Ranije, bila bih suviše zauzeta i pod stresom za tako nešto. Sakrila bih se iza svog ormarića da je “kao” ne vidim kako ne bi morala da pričam sa njom. Na moje iznenađenje, posle samo jednog jutra, pretvorila sam se u jednu od njih.
„Moj prvi dan kod kuće, nekoliko meseci kasnije, bio je otkrovenje. Ustala sam, svima napravila doručak, odvela decu u školu, otišla u teretanu. Čak sam i ćakala sa pričljivom prijateljicom na koju sam naletela.“
Pod njima, podrazumevam žene koje ne rade. One na koje sam do tada gledala kao na svoje neprijatelje – delom i zbog svog feminističkog vaspitanja ali i, to sada uočavam, zbog toga što sam bila ludački ljubomorna na njih.
To je skriveni razlog zbog kog zaposlene mame umeju da se obruše na nezaposlene. Ne zato što zaista misle da su one inferiornije, već zato što zapravo žele da budu kao one.
Čvrsto verujem da bi mnoge zaposlene žene jedva dočekale da se malo odmore od posla, a moj stav je potkrepljen i statistikom. Ove nedelje objavljeno je da udate žene tokom poslednjih 25 godina rade sve manje i manje sati nedeljno, uprkos povećanim mogućnostima za zaposlenje i boljim primanjima.
