Odlomak iz knjige: Internet generacija
Trinaestogodišnja Atina se raspričala i govori mi kako misli da je tehnologija uticala na njenu generaciju. Kad provodi vreme napolju sa drugaricama, kaže mi, one često gledaju u telefon, a ne u nju. „Pokušavam da im nešto kažem, a one me uopšte ne gledaju u lice”, kaže ona naglašavajući svaku reč na kraju rečenice. „Gledaju u telefone ili u svoje Epl ručne satove.”
„Kako se osećaš kad pokušavaš da razgovaraš s nekim licem u lice, a on te ne gleda?” pitam je.
„Pa, onako, malo me povređuje”, kaže ona. „Povređuje me. Znam da generacija mojih roditelja nije tako radila. Dešava mi se da govorim o nečemu što mi je supervažno, a oni me ni ne slušaju.”
Jednom je, priča mi, njena drugarica slala SMS dečku dok su se družile kod njene kuće. „Pokušavala sam da joj nešto ispričam o svojima i šta mi se dešava u porodici, a ona je samo reagovala sa ,Aha, da, da, znam,’ i ja sam joj onda uzela telefon iz ruke i tresnula ga o zid.”
Nisam mogla da se ne nasmejem naglas. „Treniraš odbojku”, rekla sam joj. „Imaš jaku ruku?”
„Aha”, kratko je odgovorila.
Zoran Milivojević: Da bi se dete pravilno razvijalo, ono mora biti aktivno u stvarnom svetu
Atinina priča me je zaintrigirala ne samo zato što je uradila ono što su mnogi od nas tako žarko želeli (ali nam je nedostajala smelost ili smečerska ruka). Sa trinaest godina, Atina ne samo da se ne seća sveta bez interneta, nego se jedva seća vremena pre pojave smartfona. Ovo je jedini svet koji poznaje, a opet nije sigurna da želi živeti u njemu.
U ovom Poglavlju ću izložiti neke načine na koje možemo stvari učiniti boljim za aj-generaciju. Za to je potrebno postići ravnotežu između rešenja i prihvatanja. Kulturološka promena je uvek kompromis u kome sa dobrim uvek ide i malo lošeg. Trendovi koji su uobličili aj-generaciju najčešće su kombinacije dobrog i lošeg, sa izvesnom zdravom količinom onoga što zovemo „zavisi”. Ponekad poželim da ne moramo odlučivati da li da generacijske trendove nazivamo dobrim ili lošim, oni su, jednostavno, tu. Ipak, kao roditelj i prosvetni radnik, takođe shvatam poriv da se prodiskutuje o tome „šta možemo učiniti po tom pitanju”. Za neke trendove, ovo verovatno nije neophodno: ukoliko postignemo da manje tinejdžera pije alkohol i ima seksualne odnose, i manje njih doživljava automobilske nesreće, onda možemo potapšati jedni druge (i tinejdžere) po ramenu i reći da smo obavili posao. Tinejdžeri su fizički bezbedniji nego ikad do sad i prave manje rizične izbore nego prethodne generacije. To je deo šire slike, koja predstavlja sporije odrastanje, a ne sveobuhvatnije promene u pravcu odgovornosti, ali je nesumnjivo dobra stvar što su oni bezbedniji.
Drugi trendovi zadaju više glavobolje: Kako možemo zaštititi decu od anksioznosti, depresije i usamljenosti u ovoj digitalnoj eri? Šta roditelji i koledži mogu uraditi da olakšaju prelazak iz srednje škole na koledž kada je sve manje mladih koji su iskusili nezavisnost? Kako da menadžeri izvuku najbolje iz nove generacije radne snage?
U ovom, poslednjem poglavlju razmotriću neke moguće puteve napred. U mnogim slučajevima ću se oslanjati na ono što sam čula direktno od aj-generacije i to će mi biti vodilja. Kao i Atina, mnogi drugi iz aj-generacije su potpuno svesni nedostataka digitalne ere. Ovde podaci ustupaju mesto subjektivnijem interpretiranju i mišljenju, tako da sam zahvalna velikom broju mladih ljudi koji su bili voljni da podele svoje mišljenje o ovim problemima.
Ostavite telefon
„Od trenutka kad je moja sestra otvorila naloge na Instagramu i Tviteru, svaku vožnju kolima provede oborene glave, lica osvetljenog plavičasto-belim svetlom koje dolazi sa njenog 13,8 x 6,7 cm ekrana na mobilnom, na kome skroluje u tišini”, napisala je studentkinja Rejčel Volman (Rachel Walman) u Masačusets dejli kolidžijan.1 „Pokušavam da zapodenem razgovor s njom, a ona mi odsutno odgovara jednom rečju. Ne krivim je zbog toga pošto znam da i sama to radim. Više mi je žao što su nam životi na netu postali važniji od stvarnih života.”
Mladi aj-generacije su zavisni od telefona i svesni su toga. Mnogi znaju da to baš i nije dobro za njih. Jasno je da bi većini tinejdžera (i odraslih) bilo bolje kad bi provodili manje vremena uz ekran. „Društvene mreže nam uništavaju živote”, rekla je tinejdžerka Nensi Džo Sejls (Nancy Jo Sales) za knjigu Ameriken grls.2 „Pa zašto se onda ne skinete s njih?” pitala je autorka. „Zato što onda ne bismo bili živi”, odgovorila je devojka.
Direktori internet kompanija: “Društvene mreže nikada deci ne bismo dozvolili”
Na osnovu izloženih istraživanja, i na osnovu mnogih drugih, možemo reći da je najbolje odlagati kupovinu telefona svom detetu što je duže moguće. Zbilja nema razloga da dete u prvim razredima osnovne škole ima mobilni, tako da je to lakši deo. U višim razredima, kada deca idu na veći broj aktivnosti i veće su šanse da će se voziti autobusom, mnogi roditelji im kupuju telefone radi bezbednosti i pogodnosti. Međutim, taj telefon ne mora biti smartfon sa pristupom internetu i ostalim dodacima. Detetu možete kupiti i telefon sa ograničenim funkcijama – na primer, staromodni telefon na preklop (poznat i kao „idiot telefon”) bez pristupa internetu ili bez tačskrina (što znači da slanje SMS podrazumeva pritiskanje iste tipke nekoliko puta da bi se dobila različita slova – sećate se toga?). Kad je sin moje prijateljice nedavno prešao u više razrede osnovne, ona mu je kupila telefon na preklop. I ja planiram da to učinim kada mi za nekoliko godina najstarija ćerka krene njegovim stopama i počne se voziti autobusom u školu, mada ću sačekati da vidim kako ide s telefonom pre no što ga nabavim. Naposletku, deca su se vozila autobusom decenijama pre nego što su se pojavili mobilni. Tek, odložićemo nabavku telefona što je duže moguće.
Zašto čekati, kad „svi drugi” imaju smartfon, a vaše dete tako želi da ga ima? Neki ljudi potežu argument da će tinejdžeri svakako na kraju otići na društvene mreže, pa im onda možete i ranije kupiti telefon. Međutim, ovakav stav ne uzima u obzir koliziju između razvoja u ranoj adolescenciji i društvenih mreža. Viši razredi osnovne škole su vreme ispunjeno traganjem za identitetom i maltretiranjem, i to, u kombinaciji sa društvenim mrežama, može stvoriti potencijalno eksplozivnu situaciju. Zato je povezanost između društvenih mreža i depresije najjača među najmlađim tinejdžerima. Na starije, koji su sigurniji u sebe, društvene mreže ređe utiču. S obzirom na važnost koja se pridaje onlajn seksualnosti – slikanje guze, zahtevi za golišave fotke i lajkovanje seksualno provokativnih objava na Instagramu – ima smisla još nekoliko godina poštedeti mlade tinejdžere ovog pritiska. Ukoliko žele da budu na društvenim mrežama, postoji prosto rešenje: neka otvore nalog, ali sa vašeg kompjutera. Tu mogu nakratko proveravati šta im rade drugovi i drugarice, kao i dogovoriti se za druženje, ali on im nije bez prestanka u džepu ili u rukama kao što je smartfon. Povremena upotreba verovatno neće biti štetna; upotreba električnih naprava se povezuje sa osećanjem nesreće i problemima sa mentalnim zdravljem tek nakon više od dva sata korišćenja dnevno.
Ukoliko vam ova ograničenja zvuče prepotopski, razmotrite ovo: mnogi ljudi na vrhu tehnoloških kompanija strogo kontrolišu koliko im deca koriste tehnološka dostignuća. Kada je novinar Njujork tajmsa Nik Bilton (Nick Bilton) razgovarao sa suosnivačem i glavnim čovekom Epla, Stivom Džobsom (Steve Jobs), krajem 2010. godine, pitao ga je da li se njegovoj deci sviđa ajped.3 „Nisu ga još koristili”, odgovorio je Džobs. „Ograničavamo deci koliko tehnologije koriste kod kuće.” Bilton je bio šokiran, ali je kasnije otkrio da i drugi eksperti za tehnologiju, takođe, ograničavaju deci koliko vremena provode uz ekran, počev od suosnivača Tvitera, pa do nekadašnjeg urednika časopisa Vajerd (Wired). Dakle, ljudi koji vole tehnologiju – i žive od nje – veoma su oprezni kad se radi o mogućnosti da im je deca isuviše mnogo koriste. Kako je Adam Alter (Adam Alter) rekao u svojoj knjizi Neodoljivo (Irresistible): „Izgledalo je da se ljudi koji prave tehnološke proizvode drže osnovnog pravila dilovanja droge: Nikad ne koristi svoju robu.”
Mnogi roditelji se pitaju da li zaista ima razloga za zabrinutost oko ovih stvari. Neki govore kako porast brige zbog smarfona podseća na paniku zbog ranijih novina u medijima kao što su bili radio, albumi, televizija, pa čak i romani. Korišćenje društvenih mreža i elektronskih uređaja se dovodi u vezu sa većom usamljenošću, osećanjem nesreće, depresijom i rizikom od samoubistva, i na osnovu korelacije između ovih podataka i na osnovu onih iz eksperimenata. To nije slučaj sa romanima i muzikom. Gledanje televizije se, takođe, povezuje sa depresijom i, naravno, više bebi-bumera (prva TV generacija) je bilo depresivno nego što je bilo depresivnih osoba u prethodnim generacijama, koje su odrasle bez televizora. Samo to što je neki argument potegnut ranije ne znači da je pogrešan; pomenuta „panika” oko televizije se pokazala kao opravdana. Tako se rasprava oko toga da li je ranije bilo „panike” oko medija čini bespredmetnom – našoj deci je pomoć potrebna sada.
Još jedan argument je da su društveni mediji i slanje poruka samo vid interakcije tinejdžera, koja je uvek postojala. Možda je tako, ali elektronska komunikacija se uvek povezuje sa narušenim mentalnim zdravljem, a neposredna komunikacija sa dobrim. Ova dva tipa komunikacije nikako nisu ista.
I na kraju, tu je argument da ljudi (naravno i odrasli) vole društvene mreže, tako da one ne mogu biti loše. To, očigledno, nije tačno. Mnogi ljudi vole brzu hranu, ali to ne znači da je ona zdrava za nas. Imajte na umu da društvene mreže vode ljudi koji to rade za profit. Svaki put kad nova aplikacija postane popularna jer tinejdžeri ne spavaju celu noć koristeći je, profitiraju kompanije koje su je lansirale. Na gubitku su naša deca.
To, verovatno, više važi za devojčice, koje su primarni konzumenti društvenih medija, a takođe i više pate od problema sa mentalnim zdravljem. Roditelji, nastavnici i same devojčice moraju nešto preduzeti pošto kompanije koje vode društvene mreže sigurno neće. „Kompanije koje vode društvene mreže sigurno neće ništa preduzeti dok god one pokreću stvari”, kaže Pol Roberts (Paul Roberts), autor knjige The Impulse Society.4 „O, ćerka vam je na Tinderu? Ma, samo se vidi sa drugaricama. Mislim da to nije onako nešto cinično – npr., hajde da uništimo žene – već se radi o tome kako da ja zaradim bonus u sledećem kvartalu.”
Ne želim da kažem kako bi tinejdžeri (i odrasli) trebalo da odustanu od smartfona (čak ni od društvenih mreža) u potpunosti. Ako vi ili vaš tinejdžer ograničite korišćenje na sat vremena dnevno, možda neće biti nikakvih loših posledica. Radi se o korisnom tehnološkom dostignuću, koje nam poboljšava kvalitet života. Ali stvari su se, očigledno, otele kontroli. Psihološki časopisi su prepuni članaka o zavisnosti od interneta. Mnogi tinejdžeri komuniciraju sa drugovima elektronskim putem mnogo više nego neposrednim kontaktom, dok su posledice po njihove socijalne veštine u nastajanju još nepoznate. Već nam je poznato da depresija i anksioznost rastu do sada neviđenim tempom i da dvostruko više mlađih tinejdžera počini samoubistvo nego samo pre nekoliko godina. Čini se kristalno jasnim da se mora smanjiti vreme provedeno uz ekran.
Generacija tužnih smajlija
Svi mi, uključujući i odrasle, moramo postići umerenost u držanju tog telefona u rukama, u gledanju u ekran i komuniciranju digitalnim putem umesto licem u lice. Melisa Nils (Melissa Nilles), studentkinja na Univerzitetu Kalifornije u Santa Barbari, formulisala je ovu realnost onako kako je samo neko iz aj-generacije u stanju da uradi: „Imala sam užasnu noćnu moru neki dan”, napisala je u studentskim novinama5. „Umesto da se nađemo na kafi, drugarica i ja smo provele 30 minuta razmenjujući poruke o stvarima tog dana. Posle toga, umesto da odem i popričam sa profesorom tokom njegovog dežurstva, poslala sam mu imejl sa nekim pitanjima od kuće. Zbog toga nikad nije saznao ko sam ja iako bi bio sjajna osoba za pisanje preporuke, samo da me je upoznao. Ignorisala sam jednog slatkog momka na buskoj stanici kad je pitao koliko je sati zato što sam morala da odgovorim na SMS. I provela sam previše vremena na Fejsu pokušavajući da vidim šta rade mojih hiljadu i više ,prijatelja’, koje retko viđam i čiji značaj, nažalost, bledi još više kako raste broj novih ,konekcija’ koje uspostavljam. Ups, čekaj, to nije bio san. Ovo udaljavanje pomoću tehnologije postaje naša realnost.” „Tehnologija“, piše ona, „polako uništava kvalitet socijalne interakcije, koja nam je kao ljudskim bićima preko potrebna. I šta mi radimo sa 3000 prijatelja na internetu? Zašto šaljemo poruke bez prestanka? Izgleda mi kao strašno gubljenje vremena. Hajde da provedemo malo više vremena sa prijateljima. Hajde da uspostavimo veze koje će opstati i da se ne oslanjamo na tehnologiju koja će to raditi umesto nas.” Život je bolji oflajn, a čak i aj-generacija je svesna toga.
INTERNET GENERACIJA
Dr Džin Tvengi
Dezorijentisanost dece u digitalnom dobu
Džin Tvengi
ŠTA KADA DECA ZAMENE STVARNI SVET ZA VIRTUELNI?
Kako je nastala internet ili aj-generacija?
Šta usporava socijalni i emocionalni razvoj mladih?
Zašto su “pametni-telefoni” toliko promenili svet mladih?
Kako virutelna povezanost uništava emocionalnu povezanost u stvarnom životu?
Digitalna dezorijentacija: usamljenost, nesamopouzdanje, stid, strepnja, depresija …
Šta tu roditelji mogu i moraju da učine?
U SVETU KOJI SE BRZO MENJA, RODITELJI MORAJU BRŽE DA UČE
Tvengijeva u novoj knjizi analizira fenomen detinjstva prožetog uticajem interneta, što utiče na sve aspekte života moderne dece – od društvenih odnosa do mentalnog zdravlja – pokazujući da su oni istovremeno fizički najsigurnija i psihički najranjivija generacija, zastrašujuće nespremna za odraslost.
Jovana Papan, urednik sajta Detinjarije.com
Izvor: Detinjarije.com
