Kroz igru, deca razvijaju svoje psihičke, intelektualne, emocionalne, društvene i moralne sposobnosti, stvaraju i održavaju prijateljstva.
Piter Grej, razvojni psiholog sa Bostonskog koledža, smatra da je igra ključna za prevazilaženje urođenih nagona ka agresiji i dominaciji. Kao i da su, zahvaljujući igri koja dovodi do uzajamne saradnje, prvobitna društva uspela da opstanu. On objašnjava: “Igra i humor nisu bili samo način da život bude zabavniji, već sredstva za održavanje društva i promovisanje međusobne jednakosti, deljenja i miroljubivosti. To su poznate odlike društava lovaca sakupljača, od kojih je zavisio njihov opstanak”.
Ravnopravnost i pravila
Igra je društvena aktivnost koja kod ljudi suzbija nagone ka pohlepi i aroganciji i razvija brigu o tuđim osećanjima i dobrobiti. “Društvo koje zaboravi kako da se igra, jeste društvo koje čine sebični pojedinci” – kaže Grej, osvrćući se na trenutnu ekonomsku krizu. Igra je, iznad svega, izraz slobode. Ona je sve samo ne obaveza, moranje. Onaj ko se igra, ne samo da to čini slobodne volje – već, poput ostalih igrača, prihvata da se povinuje određenim pravilima, koja nastaju kao rezultat dogovora. Zbog toga je igra jedna od najdemokratičnijih aktivnosti.
Deca ne mogu da usvoje demokratske vrednosti kroz aktivnosti koje vode odrasli, već isključivo ukoliko ih iskuse sama, kroz igranje sa drugom decom, smatra Grej. To je situacija u kojoj su sva deca jednaka, ravnopravno odlučuju i, što je veoma važno, moraju da poštuju prava drugih ukoliko žele da i sama učestvuju.
Prednosti slobodne igre
Igra je u poslednje vreme sve više predmet interesovanja psihologa, pedagoga i javnosti. “Počinjemo da shvatamo da smo predaleko otišli u pogledu razvijanja takmičarskog duha kod dece”, navodi Grej. Obična, ne-takmičarska igra je ključna za razvijanje osećanja za druge. Takva igra, koja odlikuje društva lovaca-sakupljača, slična je igri kakva je ranije odlikovala i decu u Americi. To je slobodna igra koju nisu organizovali odrasli, ona uključuje decu svih uzrasta i nema takmičarske osobine. Takođe, nema ništa zajedničko sa igranjem video igrica, gledanjem televizije ili raznim organizovanim vanškolskim dečjim aktivnostima, poput sporta.
Piter Grej kaže da je to jednostavno shvatiti: “Svaki put kada dodamo još jedan sat vremenu koje deca moraju da provedu u školi ili radeći domaći, svaki put kada ih prisiljavamo ili ubeđujemo da se posvete još jednoj vanškolskoj aktivnosti koju organizuju odrasli – mi im uskraćujemo mogućnost da se igraju, istražuju, razmišljaju, da osete zadovoljstva i iskušenja samostalnosti”.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Dr Ranko Rajović: Neće se to baš meni i mom detetu dogoditi
Većina ljudi se ne zamara da li će se dogoditi nešto loše za dan, dva ili godinu dve. To je odbrambeni mehanizam, koji je razvijan hiljadama godina. Zamislite situaciju gde...
Dr Olivera Aleksić Hil: Našoj deci sve češće potreban psihijatar
Dr Olivera Aleksić Hil, dečji psihijatar u Institutu za mentalno zdravlje, rekla je da u vreme pandemije roditelji imaju veće brige, zbog čega ispaštaju i oni ali i deca. “Stres,...
Šta niste znali o levorukoj deci
U svetu punom dešnjaka levoruke osobe su ipak retkost. O njima postoji puno mitova i priča. Neki kažu da su umetnički nadareniji od dešnjaka, a neki da su naučili da...
Kako prevariti dečake koji piške u krevet
Piše: Кatarina Murašova Čak i deca koja nisu tako mala piške u krevet. Medicinski rečeno imaju enurezu. Ta pojava je daleko češća nego što misle oni koji se nikada nisu...
Nema komentara.