Sećate li se Vanje s okeana? Srpska porodica koja je 31 godinu plovila oko sveta

Na putovanje smo krenuli kada je on imao samo 13 meseci, tako da je bukvalno od svog rođenja na talasima. Dobro je sve to podnosio i njemu su brod i plavi okean bili dom. Kada smo mu pričali o Beogradu znao je da pita: A gde se nalazi to ostrvo?

Na slici – Nasukan “Kli-Kli” u arhipelagu Samoa

Kako je izgledalo druženje sa ljudima na drugim brodovima, koliko je to trajalo, kada su se putevi razilazili?

Zavisi od etapa, sa nekima smo se sretali u više navrata jer smo birali iste luke. To su prolazna poznanstva, ali su bila vrlo lepa, jer svi smo imali iste probleme koje možemo da podelimo među sobom prilikom zajedničkog sidrenja u zalivu.

Kojadinovići imaju i jedno lepo iskustvo sa jednim Polinežanskim plemenom.

– Kada smo se našli na Polinežanskom ostrvu Valis poglavica jednog tamošnjeg plemena po imenu Mikael usvojio me je. Kod njih je običaj da se stranac usvoji ukoliko im je simpatičan. Donosio nam je voće na palubu, papaje, mango, banane. To je kod njih deo gostoprimstva. Kao i kod nas. Recimo, postoji priča da kada je poznati holivudski glumac Robert de Niro putovao kroz našu zemlju, ostao bez novca. Lokalno stanovništvo nekog sela u okolini Niša ga je zbrinulo i dalo mu hranu, vodu i nešto novca. Zbog toga mu je Srbija i dan danas u lepom sećanju.

Na slici – Polinežanin, Mikael

Čemu vas je život na moru, upoznavanje raznih ljudi i kultura naučilo?

– Vi shvatite posle jedne takve plovidbe da je najveće bogatstvo ovog sveta baš ta raznovrsnost koja postoji u jezicima i običajima, a koja polako nestaje. Nema nikakvog smisla da svi budu isti. Zato je vrlo teško kada vidimo kako Srbi gube identitet. Ne znamo kako je sa vama mladima i da li vam je sve jedno da li ćete da pišete ćirilicom ili latinicom. Napuštanje ćirilice je napuštanje identiteta. Ako mlađe generacije pišu latinicom to je njihovo pravo, niko im to ne može zabraniti, ali je šteta da se tako brzo menjamo i da prihvatamo razne stvari koje nas ne čine ni plemenitijim, ni boljim. Ćirilica je savršenije pismo od latinice. Starije generacije imale su mnogo više obzira i poštovanja prema tom identitetu. Izgubiti identitet je izgubiti nasledstvo.

Na početku putovanja pravili su puno grešaka. Zatim su učili, učili i učili. Njihovo putovanje nije bilo sportsko nego upoznavanje sveta. Videli su šta se dešava u drugim delovima sveta i shvatili da je identitet ono što je najvažnije za jedan narod i za čoveka koji tom narodu pripada.

– Idem tako Knez Mihailovom ulicom i tamo nemate ništa na ćirilici, sve je na latinici ili na engleskom. Osim Akademije nauka i umetnosti čiji je natpis na ćirilici i možda još po neki, sve ostalo je na latinici. Ja sad to kažem na kritički način, ali zavisi od vaše generacije kako će u buduće biti – dodaje Srboljub Kojadinović.

Ranije su bila mnogo drugačija vremena, nije bilo toliko birokratije i raznih zavrzlama oko svega. Njihov sin Vanja pošao je u školu na Novom Zelandu, a evo šta Jelena kaže kako su ga upisali u tamošnju osnovnu školu.

– Otišla sam u školu i pitala da li Vanja može da se školuje kod njih. Bez ikakvih formalnosti on je krenuo sutradan u školu. Bili smo stranci s jugoslovenskim pasošem. I na to mislim kada kažem da je bilo drugo vreme, nismo imali nikakvih problema.

Prethodna strana 1 2 3 4 5 Sledeća strana

Podeli tekst: