„Ako im date sladoled odbijaće se o zidove.“ „Od bombona će početi da se tresu.“ „Kad pojedu lizalicu postaju antihristi.“ Ili će vam bar tako većina roditelja reći. Međutim, prema američkom Nacionalnom insititutu za zdravlje, ne postoji veza između šećera i hiperaktivnosti, i i naučne studije iznova pokazuju da je u pitanju mit.
Teško je u to poverovati ako ste imali priliku da vidite te podivljale horde mališana zažarenih očiju, ali ispostavlja se kao istina – cela stvar je mit. Šećer ne čini da deca polude, već jedva da ima ikakav uticaj na njih.
Već decenijama se zna da šećer ne izaziva hiperaktivnost kod dece
To je istina, i definitivno nije novost. Još 1995. godine slučaj sa šećerom i hiperaktivnošću je odbačen kao mit, nakon što je analizirano 16 veoma ozbiljnih studija o uticaju šećera na decu i utvrđeno da „šećer ne utiče na ponašanje niti kognitivne sposobnosti dece“. Dokazi iz ove meta analize bili su toliko jaki da je statističar koji je vrednovao članak rekao autorima da nikada nije susreo toliko dosledno negativne rezultate u statističkoj analizi. Čak i mnogo ranije, 1982. godine, Nacionalni institut za zdravlje je doneo zaključak da šećer ne izaziva kod dece višak energije, piše portal Fatherly.
Kako se onda proširio ovaj mit?
U suštini, kriva je tzv. loša nauka. Nakon što je alergolog Bendžamin Fajngold 1973. godine napravio tzv. fajngold dijetu (i raširio priču da bi određene namirnice mogle da utiču na ponašanje), studija objavljena u časopisu Food and Cosmetics tvrdila je da šećer izaziva hiperaktivnost kod dece. U studiji je učestvovalo 265 dece čiji su se roditelji žalili da su im deca previše živahna i nesposobna da se koncentrišu, i naučnici su otkrili da ova deca imaju previše niske nivoe šećera u krvi. Paradoksalno, nizak šećer u krvi i jeste jedan od pokazatelja preteranog unosa šećera, i studije su pokazale da on može da izaziva promene raspoloženja kod odraslih. Tako je nastala priča o šećeru kao glavnom krivcu za hiperaktivnost.
Ali, rezulati ove studije brzo su opovrgnuti. Dalje istraživanje je dokazalo da deca iz studije nisu imala prenizak nivo šećera u krvi već vrednosti u normalnom rasponu. Ni u jednoj studiji nije dokazana uzročno poslednična veza između šećera i hiperaktivnosti, već samo korelacija – što može da znači i da živahna deca prosto više vole da jedu slatkiše.
Ali ja sam video/la kako šećer utiče na moje dete. To je istina!
Ako mislite da je vaše iskustvo merodavnije od naučnih studija, razmislite o rezultatima sledećeg istraživanja. Naučnici su okupili 50 dece čiji roditelji su tvrdili da su njihovi mališani osetljivi na šećer. Svako dete je stavljeno na ishranu u kojoj je bio zastupljen ili šećer, ili aspartam ili saharin (zaslađivač koji ne sadrži kalorije). Roditelji su znali da njihova deca jedu slatkiše, ali nisu znali da li u njima ima šećera, veštačkog zaslađivača ili nekalorijske zamene. I ipak su svi roditelji prijavljivali da se njihova deca drugačije ponašaju nakon unošenja slatkiša. Izgleda da su roditelji toliko ubedili sebe da šećer izaziva hiperaktivnost, da su videli njegove „efekte“ čak i kad njihova deca nisu ni unosila šećer.
Jedna teorija koja može da objasni ovo ubeđenje roditelja jeste da mi slatkiše deci uglavnom dajemo u specijalnim prilikama kada su okružena drugom decom i predodređena na hiperakivnost. Druga, interesantnija teorija je da roditelji, zbog verovanja u moć šećera da promeni dečije ponašanje, ne ulažu toliko truda da kontrolišu svoju decu nakon jedenja slatkiša, što decu čini dodatno nemogućom.
U studiji iz 1994, naučnici su snimali 35 majki koje su tvrdile da su njihovi petogodišnjaci osetljivi na šećer. Polovini majki je rečeno da su njihova deca dobila velike količine šečera, a drugoj polovini je rečeno da njihova deca uopšte nisu jela šećer. Zapravo, sva deca su dobila placebo, tj. „kobajagi“ šećer. Majke koje su mislile da su njihova deca jela šećer ocenila su svoju decu kao hiperaktivniju. Ali, analiza snimaka je pokazala da su ove majke obigravale oko dece, kritikovale ih, više ih posmatrale i češće im se obraćale nego majke koje nisu mislile da su njihova deca jela šećer. To znači da pristup roditelja može da utiče na nastanak tzv. šećerne hiperaktivnosti, poput samoispunjavajućeg proročanstva.
Ali, to što šećer ne izaziva hiperaktivnost ne znači i da je dobar za decu, zar ne?
Apsolutno. Previše šećera može izazvati dijabetes i mnogo drugih zdravstvenih problema – samo ne hiperaktivnost. Međutim, teško da će nauka moći da izmeni ubeđenja roditelja. Kako naučni pisac Tom Čivers objašnjava, koliko god naučnih dokaza i podataka nekome pokazali, lični utisci će nadvladati racionalnu misao. No, ako to znači da će deca jesti manje šećera, i nije neka šteta.
Izvor: Detinjarije.com
