„Seksualno nasilje nad decom trauma je koja se tiče svih nas.“
Teme kojima se bavim nisu lake. Ali, nikada nisam ni želela da se bavim nečim jednostavnim. Biram puteve i teme koje se generalno izbegavaju.
Niko ne želi da pogleda tamo gde je bolno mesto za sve nas.
Uverena sam da je to zbog toga što se ljudi ne mogu lako suočiti sa užasima koji se dešavaju drugima. Podsećaju ih da se to isto moglo dogoditi i njima. Ili njihovom detetu.
Seksualno nasilje nad decom trauma je koja se tiče svih nas. I hteli to priznati ili ne, ova tema isplivala vrlo često, o čemu svedoče crne hronike. Kao društvo ne smemo okretati glavu.
S obzirom na to da godinama radim sa žrtvama pedofila i drugih seksualnih predatora, jedno od čestih pitanja ljudi koji se ne razumeju u ovu problematiku je: „Kako to da roditelji nisu oštrije reagovali kad su saznali da je njihovo dete bilo silovano ili seksualno uznemiravano?“
Prvo i osnovno: veoma retko roditelji saznaju za to šta se desilo njihovom detetu. Kad to saopštim laicima, oni kažu: „Pa kako im nisu rekli, kakvi su to roditelji!?!“
Istina je da to mogu biti vrlo topli i zaštitnički nastrojeni roditelji, koji umeju da kažu detetu: „Ako bi ti samo zafalila dlaka s glave, letela bi i glava tog ko te dira!“
Dete koje je na konkretnom nivou razmišljanja roditeljske reči razume vrlo bukvalno. I zbog toga se plaši da kaže majci i ocu, jer svojim mozgom ono zaključuje: „Ako kažem mami i tati oni mogu ubiti tog čiku/trenera/teču/rođaka i onda će završiti u zatvoru. A koga ću onda ja imati? Ko će me čuvati? Bolje da ćutim.“
Deca ćute i kako bi zaštitila roditelje. Jedna klijentica kaže: „Ali, moj tata je obožavao svoju sestru. Nisam mu mogla is pričati šta mi radi brat od tetke. Ta tetka je imala samo mog oca od kako joj je muž umro. A znala sam da će tata, ako mu kažem to, prekinuti da se druži s njom. Nisam to mogla da dozvolim. Volela sam mnogo moju tetku. Pomislila sam: ‘Ja ću da preguram… ‘
Ova klijentica je tada imala samo 6 godina a njen rođak je bio tinejdžer od 16 godina. I ona je, tako mala, zaključila da treba da žrtvuje svoje potrebe zarad drugih. Na leđa je stavila pretežak teret neobrađene traume silovanja sa čijim se posledicama jednog dana morala suočiti.
Deca često ne kažu ništa roditeljima i zato što imaju egocentrično uverenje i osećaj da su oni krivi za ono što im se desilo.
Veoma je lako kod malog deteta razviti osećaj krivice, posebno kad pedofil ili seksualni predator obasipa dete pažnjom, pa dete samo pomisli da je izazvalo te „čudne igre“. Nažalost, kako dete raste, ovo iracionalno uverenje se ne menja. Čak i odrasli ljudi zbog toga veruju da su krivi za „iskustvo koje nisu birali.“ Nisu birali, i nisu ga želeli, ali danas moraju da se nose s njim. I sa strašnim osećajem stida.
Jedna klijentica kaže: „Volela bih da imam dečka, ali kako da mu objasnim da sam sa 38 nevina? Delovaću mu jako čudno…“ Dakle, seksualna trauma kod osobe koja je nije obradila ugrađena je u deo njenog identiteta pa osoba veruje da je oštećena, čudna, obeležena.
Važan deo terapijskog procesa je da osveste da nisu defektni, da nisu manje sposobni, da nisu „oštećena roba“ već da su oni jednako vredni kao i drugi ljudi, te da su uradili nešto što drugi nisu: preživeli su!
I nastavili su život.
U nekim situacijama dete ne kaže roditeljima zato što oseća da neće dobiti podršku ili da jednostavno to roditelj ne može čuti. I još je mnogo razloga zašto djeca ne govore o tom iskustvu…
Pa ipak, u svim ovim slučajevima postoje znakovi po kojima roditelj može uočiti da se detetu nešto čudno dešava.
Dete se povlači u sebe, slabo jede, ne želi da izlazi iz kreveta, slabije spava, naprasno ne želi da ide kod nekih rođaka, odbija da priđe nekoj odrasloj osobi koju poznaju…
Na svoj način, dete pokazuje da je doživelo traumu jer ako usne ćute, ne znači da ćuti njegova ruka i da trauma neće izaći kroz pismeni rad ili kroz deteovo telo koje postaje hipersenzitivno na svaki dodir.
Jedan od najdrastičnijih načina pokazivanja da se trauma desila imala je devojčica od 13 godina koja je prestala da jede nakon što ju je silovao školski drug. Posle 20 dana gladovanja završila je u bolnici, ali ni to tim roditeljima nije bilo čudno.
Ponekad roditelji, kad saznaju, minimalizuju događaj, i kažu: „Ma samo te malo pipkao, nije to ništa strašno.“ Detetu od 8 godina to JESTE strašno jer je uvedeno u svet seksualnost prerano, sa osobom koja je odrasla.
Seksualni predator je dotakao nešto sveto, a to je dečja intima.
Toj deci je u svakom smislu ukradena nevinost pa i radost otkrivanja seksualnog života koja je trebala da se desi kasnije, kroz tinejdžersko doba, a koje je dete trebalo da istraži i iskusi sa svojim vršnjacima.
Bilo je mnogo povika na uvođenje seksualnog obrazovanja kod dece.
Smatram da je to što odbijamo da decu edukujemo o seksualnosti jako pogubno po samu decu.
Ako deca ne znaju da nije u redu da ih neko dodiruje po intimnim mestima, i ako ne znaju da nije u redu da ih odrasla osoba skida, kupa, slika i posmatra nage – kako će ta deca znati da je to pogrešno ponašanje? Ako im ne objasnimo što su loše, a što dobre tajne kako će znati razliku.
Jedino što im ostaje je njihov unutrašnji osećaj da se dešava nešto pogrešno, ali šta je taj osećaj u odnosu na reči seksualnog predatora ili pedofila da je „Normalno da se tako svi igraju“?
Ako državni sistem odbija da se pozabavi ovom temom, ako društvo oko vas i mediji odbijaju da se o toj temi javno priča, mi roditelji dužni smo da deci objasnimo kakvi sve ljudi postoje i kako da se deca zaštite od njih: prijavljivanjem, begom, odbijanjem da se uzme piće ili igračka…
Takođe, dužni smo da im kažemo da nema zabranjene teme, i da ćemo uvek biti uz njih ma šta da im se dogodi. Da nisu sami i da nisu krivi.
I znajte: ne dešava se to tamo negde, sa nekim NN licem. Dešava se po pravilu sa poznatom osobom, koja je često omiljena kod dece.
Dešava se svuda oko nas, deci koja su naša.
Jer sva su deca-naša deca!
A sva bolna mesta o kojima ćutimo, a koja su tabuizirana zapravo kriju priču o traumi. Kolektivnoj.
Biljana Ćulafić dipl.pedagog i EAP #psihoterapeut
Sistemski porodični terapeut
EMDR terapeut
Shema terapeut pod supervizijom
Izvor: Modus Vivendi psihoterapijsko savetovalište & trauma centar
OD ISTOG AUTORA:
Priča sa psihoterapije: Deca koju niko nije video
Odnosi s roditeljima važna su tema psihoterapijskog procesa.
Rad na dečjim traumama: Tri slučaja
Deluje neverovatno, ali sa decom je potrebna ponekad samo jedna seansa da obrade i prevaziđu traumu.
