„Nije ova knjiga za svakoga…
Knjiga je za one koji otvorenog srca prihvataju razmišljanje šesnaestogodišnjakinje. I za one koji žele da čuju šta njihova budućnost ima da kaže. Još više je za one koji prihvataju kritike i trude se da popravimo popravljivo. Najviše je za one koji vole Srbiju.“
Ovako započinje jedna veoma posebna knjiga, posebna, jer je delo šesnaestogodišnje Natalije Tomić. Natalija je rođena 2004.godine u Beogradu. Završila je osnovnu školu „Ujedinjene nacije“. Trenutno je učenica devetog razreda srpske gimnazije Nikola Tesla u Budimpešti. Njeno bogatstvo čini preko trideset nagrada, uglavnom za poeziju. Knjiga „Sedam smrtnih virusa“ je prva koju je napisala. Inspirisana je strahom ljudi od promene života zbog aktuelnog virusa, iako sa mnogo smrtonosnijim virusima žive godinama. Knjigu je pisala imajući samo jednu želju, da pošalje poruku da vakcina protiv najopasnijih virusa postoji.
Beograd, utorak 17.mart, 2020.
Danas u Srbiji, virusom Covid 19, ima zaraženih sedamdeset i dvoje ljudi. Ceo dan slušam apele da se ne izlazi, da svi ostanu u kućama. Televizor je uključen, pratimo sve informativne programe. Smenjuju se komentari. Od informacija da je virus opasan po život, do informacija da virus i ne postoji. I dalje mi je najjače osećanje zbunjenost. Pretražila sam na internetu šta se dešava u drugim državama. Nakon nepunih sat vremena, bila sam sigurna da smo u problemu. Tek tada sam postala ozbiljno zbunjena. Oni što ne veruju, u šta ne veruju? Zašto se neki ljudi ponašaju tako neodgovorno? Uz veliki broj informacija lako smo mogli i sami da shvatimo kako bi trebalo da se ponašamo. Svakako smo javno, u ime lekara, zamoljeni da držimo distancu i da što manje izlazimo iz kuće. Mali broj stanovnika Srbije je ozbiljno prihvatilo savet. Kod većine, molba je izazvala kontra efekat.
Koliko vas ima? Koliko štete možete da napravite? Da li ćete ipak shvatiti pre nego što bude kasno? Zar ceo svet laže ?! Da li se, ustvari, tako branite od straha?
U nekim državama nije uveden policijski čas a ipak narod ne izlazi napolje. Kakva je to razlika među ljudima i šta nas čini drugačijima? Da li je to vaspitanje, zakon ili mentalitet?
Postavljam ova pitanja sebi. Razmišljam o bolesti i smrti prvi put na ovaj način. Da. Sve je moguće. Ništa nije isključeno, ni daleko. Razočarana sam ponašanjem ljudi koji ne poštuju pravila zaštite i podižu rizik na viši nivo. Postoji li realno objašnjenje za takvo ponašanje? Ustvari, ne bih ja ni postavljala ovo pitanje. Odgovori bi verovatno bili komični sa prikrivenim tragovima tragike.
Što se tiče moje porodice, ništa se previše nije promenilo. Dok ih gledam, čak mi se čini da uživaju više nego što bi bilo primereno situaciji. Moja braća su veoma opuštena. Dočekali su ovaj neočekivani raspust kao nagradu. Ulogovani su u jednu popularnu igricu, Minecraft, mislim da bude i po deset igrača u isto vreme. Zidaju po ceo dan. Jedva imaju vremena da jedu.
Moji roditelji još uvek rade. U salonu su sami. Odlučili su tako jer nisu želeli da bilo ko bude rizik njima, niti da oni budu uzrok nečijoj eventualnoj zarazi. Nose maske, ali koje je sašila baka. U apoteku više ne idu, odustali su. Danima su pokušavali da kupe maske, međutim u apotekama ih nema. Ne znaju ni kada, ni da li će ih biti u prodaji u skorije vreme. Roditelji nemaju puno posla, kažu da im prija ova, malo mirnija situacija. Radno vreme su korigovali, umesto do pet, rade do tri. Tata se posebno raduje, sada može da odspava poslepodne. Virus nam je nametnuo da živimo neki nov, sporiji i normalniji život. Ali, znam ja njih. Brzo će oni da se vrate u svoj tempo života. Njihov spisak obaveza je godinama sve duži. Kada precrtaju završen posao, na spisak dodaju nova dva. Prilagodili su se savremenim navikama života. Dan traje 48 sati. Što se nekada završavalo za jedan mesec, oni završavaju za jednu nedelju. Žure, kao da postoji određeni rok do kog moraju sve da završe i da tek treba da počnu da žive. Često imam želju da ih podsetim da je život ovde i sada, svake sekunde. Znam da me ne bi shvatili ozbiljno. Zato, kada primetim da su to zaboravili, koristim male trikove. Nekada ih iznenadim kafom sa puno sladoleda i šlaga na koju ih pozovem da je zajedno pijemo u dvorištu. Nekada ih pitam da idemo zajedno da prošetamo. Nekada predložim zajedničko gledanje utakmice. I tako, malo po malo ih podsećam da je život lep i da može da se živi na milion načina.
Moja porodica dugo nije bila opuštenija i srećnija. Mama kaže da odavno nije bolje spavala. Svi smo u kući, nikoga ne čeka, ne brine … Lepo, ali sada brinem ja da se mama ne navikne previše na ovaj miran život.. Ipak će sve ovo da prođe, stiže leto, i izlasci koje sam otkazala.
Ja sam sama sebi najveći problem ovih dana. Počinje da mi smeta manjak društvenog života. Sve mi nedostaje. Nedostaje mi čak i ono što sam doživljavala kao dosadne obaveze. Rado bih sada ujutro do prodavnice ili do pošte. Uopšte mi ne bi smetala gužva u autobusu što inače mrzim a ni da se peške vraćam kući kada dugo nema autobusa. Nedostaje mi miris školske kuhinje ujutro, zvuci sobe 22, jutarnja gužva u kupatilu, smeh u učionici, palačinke sa Brda, krug rolerima oko Ade, krofne iz Aldija… U današnjem prenaseljenom svetu samoća je privilegija. Najskuplje plaćamo mir u avionu, hotelu ili plaži. Sada, ovaj nametnuti mir nekako najviše doživljavamo kao kaznu. Retki su oni koji u svojoj samoći sada znaju da uživaju. Ja svakako nisam jedna od njih.
Strpljiva sam i spremna da sarađujem kako bi se svi vratili životu na koji smo navikli. Uznemiri me svaka informacija o ljudima koje epidemija zabavlja. U njima vidim kočnicu u kontrolisanju virusa. Kradu mi svaki minut koji bespotrebno provodim bez mog divnog, haotičnog i užurbanog načina života. Zahvaljujući njima, napisala sam pesmu „ Molba“. Molim vas…
MOLBA
Da se predstavim,
ja sam najobičnije dete.
Nemam šta da ponudim,
osim ljubavi, razumevanja i nade.
Ja sam jedno, od dve i po milijarde dece,
stanovnik ove planete,
koja se bori sat po sat,
koja vodi najteži, zajednički rat.
Učimo najvažniju lekciju ovih dana,
da niko od prirode nije jači,
da malo ljudskosti u svima nama,
ustvari najviše znači.
I da smo svi jednaki, i da sve želimo isto,
zdravlje, osmeh i slobodu,
osećaj da smo nekome važni.
I nebo plavo. I more čisto.
Ja danas, srcem molim,
kao najobičnije nemoćno dete,
stanovnik ove, još uvek divne planete,
za razum, hrabrost i strpljenje.
Bake i deke za blagost i veru,
roditelje da budu hrabri,
političare da budu mudri,
lekare da budu jaki…
Bogu se molim, za sve koje volim.
Izvor: Detinjarije.com
