Piše: Džuli Kol (Huffington Post)
Kada ljudi čuju da imam šestoro dece, njihova reakcija obično je zabavna. Naravno da ima dana kada se zapitam što mi je sve to trebalo, kada brinem o svetu koji će naslediti i kada sam svesna koliko moja porodica utiče na ekološku ravnotežu. Međutim, najveći deo vremena ja provodim u oduševljenju činjenicom da imam šestoro dece. Evo i razloga zašto:
1. Jeftinije je
Pre par godina, kada je počela ekonomska kriza, davala sam intervjue i pisala tekstove na temu „Da li bi recesija uticala na moju odluku da imam još dece“. Moj kratki odgovor bio je „Ne“. Ne dozvoljavam sitnicama poput zdravog razuma, kontrole rađanja i ekonomske katastrofe da me odvrate od rađanja dece.
Verujem da su deca većinom onoliko skupa koliko ih vi učinite. Naravno da postoji početno ulaganje sa prvim detetom, ali ako nastavite sa pravljejem dece, za iste pare dobijate još. Kada pogledam našu izanđalu kolevku, isflekana kolica, štrokavi krevetac i izguljenu komodu za prepovijanje, znam da su odradili svaku paru. O garderobi da i ne govorimo. Poslednje dvoje dece ni ne znaju kakav je osećaj imati na sebi novu odeću.
Jasno mi je da troškovi rastu kako se deca približavaju fakultetu, ali za to ostavljamo neku razumnu svotu sa strane. Uostalom, mojoj deci visoko obrazovanje neće biti servirano na poslužavniku. Letnji poslovi i studentski krediti postoje sa razlogom, i neće mi biti problem da gledam svoju decu kako zarađuju za svoje obrazovanje.
Da li možete sebi da „priuštite“ decu je relativna stvar. Ja ne mogu da priuštvim sjajan automobil, ali mogu šestoro dece. Postoje ljudi sa sjajnim automobilima koji ne mogu da priušte još jedno dete. Svakom svoje.
2. Deca su vam fina
Ljudi često komentarišu kako su deca iz velikih porodica „fina“. Naravno, to je uopštavanje, ali imam par objašnjenja za ovo. Jedan od razloga što su dobra je što ih je teško razmaziti. Svakako da ima dobre dece i u malim porodicama, ali razmaziti dete u velikoj porodici je skoro nemoguće. Ja prosto ne mogu da kupim iste skupe i fensi igračke i uređaje svojoj deci. Većinu onog što imaju, dele. Ne mogu ni da ih služim. Kad bih svakom detetu servirala užinu kad poželi, radila bih to po ceo dan. Moj šestogodišnjak sebi pravi doručak praktično oduvek. Stariji nekad pomažu mlađima oko činije pahuljica ili čaše soka. Činjenica je da su prilično samostalni i predusretljivi, i da moraju biti takvi da bi imali užinu.
Izgleda da decu koja su samostalna, nisu materijalisti i znaju da dele, ljudi smatraju „finom“.
