Sir Ken Robinson: Učimo decu umetnosti, da škole ne bi ličile na proizvodne trake

Sir Ken Robinson jedan je od vodećih svetskih stručnjaka za uvođenje kretivnosti i inovacije u obrazovanje. Njegova najnovija knjiga zove se “Iz naših umova: Učenje kreativnosti” (Out of Our Minds: Learning to be Creative). U intervjuu za Hafington Post, Robinson je podelio svoja razmišljanja na temu uloge umetnosti u školskom programu:

Za početak, umetnički predmeti morali bi biti ravnopravni sa jezicima, naukom, društvenim naukama i fizičkom kulturom. U školama uglavnom postoje hijerarhije a umetnosti se u njima ne nalaze baš visoko, što nije dobro.

Takođe, različite umetnosti bi morale biti ravnomernije zastupljene u školskom programu. Ne bi trebalo deliti umetnosti po formi (muzika, ples, likovna umetnost, književnost, pozorište) – umetnosti su u svakoj kulturi drugačije klasifikovane i često se međusobno prožimaju, pa odvajanje 5 ili 6 različitih formi može doneti probleme.

Važno je i napraviti ravnotežu u samoj nastavi umetnosti – ravnotežu između stvaranja umetničkih dela i obrađivanja umetnosti koje su stvorili drugi. U školama se najvećma radi ovo drugo – čitaju se knjige i sluša muzika, ali se deca ne ohrabruju da stvaraju sama. Opet, u nekim školama se deca previše bave stvaralaštvom, a nedovoljno uživanjem u tuđoj umetnosti.

Decu svakako moramo učiti da umetnost zahteva disciplinu. Ona nije puka slobodna forma. Za bilo koju disciplinu, morate ovladati veštinama i tehnikama, ali na način da zadržite i slobodu da razmišljate drugačije i maštovito.

Kada je ocenjivanje tuđih dela u pitanju, decu treba učiti i da ih razumeju i da im prilaze kritički. Mora se poznavati istorija i kontekst u kome su nastala. To je naročito važno za modernu umetnost koja može delovati kao budalaština ako se ne uzmu u obzir namere umetnika. Razvijanje kritičkog stava omogućava učenicima da formulišu, izražavaju i brane sopstvene estetičke i kritičke sudove.

Vrednovanje umetničkih dela učenika zahteva od nastavnika da razviju jasne kriterijume i očekivanja. Kada, recimo, šestogodišnjak nešto nacrta, nastavnik mora znati šta je prilično tom uzrastu. Naravno da se računa i kreativnost, ali se mora uvažavati i stepen veštine. Isto se da primeniti i na ples ili pozorište. Problem je što se umetnosti u školama ne predaju sistematično, niti su oni koji decu poučavaju dobro pripremljeni. Takođe, isuviše smo svikli na merenje učeničkog znanja pomoću testiranja i merenja, a umetnosti se bave značenjima, tumačenjima, kvalitetom opažaja i izraza. To ne znači da ih ne možemo ocenjivati, samo ih ne možemo ocenjivati na isti način.

Naši obrazovni sistemi opsednuti su naročitom vrstom akademske sposobnosti, i imamo vrlo usko shvatanje inteligencije. Iz mnogobrojnih kulturnih i istorijskih razloga, umetnosti se tu ne računaju. One su skrajnute delom i iz ekonomskih razloga – ako si umetnik onda prosto nećeš naći posao.

Mnogo je toga zajedničkog između umetnosti i nauka. U mojoj viziji dobre škole, ima mnogo međusobnog preplitanja među njima – već više od 40 godina radim na tome po školama. Učenje nauke kroz muziku. Učenje muzike preko istorije. Ako hoćete da razumete senzibilitet nekog doba, morate slušati njegovu muziku.

Obrazovne sisteme organizovali smo poput proizvodnih traka. Napravili smmo veliki jaz između nauka i umetnosti. Predaju ih različiti ljudi u različitim prostorijama u različita doba dana. U muzejima, insekti su razvrstani po grupama, smešteni u različite sobe. U prirodi, oni su izmešani i međusobno u dodiru. Isto je i sa ljudskim kulturama – njih grade ideje iz različitih disciplina, koje utiču među sobom, ulivaju se jedna u drugu i nadahnjuju ljude da u svojim strukama razmišljaju na drugačiji način. Škole tu kreativnu interakciju mogu suzbiti ako predmete drže suviše odvojenim i udaljenim.

Priredila: Jovana Papan

Izvor: Hafington Post