Siromaštvo sprečava razvoj moždanih regija koje osiguravaju deci moć da dobro prolaze u školi i da se nose sa ozbiljnijim pretnjama s kojima se svakodnevno suočavaju.
Siromaštvo dovodi do posebnog odnosa prema životnim uslovima, koji, iako puni topline i darežljivosti, zahtevaju stalnu budnost pred opasnošću i donose hronični stres, jer siromaštvo ugrožava mentalno i fizičko zdravlje ljudi.
Postoje brojne ideje i polemike o tome zašto siromašni i oni manje moćni, imaju loše zdravstveno stanje i teškoće da opstanu u društvu. Mnogi teoretičari iz fotelje smatraju da siromašni ne mare za školovanje ili za uspeh u životu, da su kratkovidi i da donose loše odluke. Ovi teoretičari smatraju, dalje, da siromašnima nedostaje upornost da odlože zadovoljenje svojih želja, kao i da razvijaju loše navike koje im skraćuju život. Tvrđe i više politizovane teorije idu nekoliko koraka dalje, insistirajući na tome da siromašni i oni koji su hronično bez moći sami biraju da žive lagodnim životom kao nekakve „princeze socijalne pomoći“, stavljajući na prvo mesto svoja hedonistička zadovoljstva i više se oslanjajući na socijalna davanja države nego na sopstveni predani rad.
Moje iskustvo života u Kejo drajvu daje mi za pravo da mislim da takve ideje nemaju nikakvog smisla. Moji susedi su se ozbiljno starali o svojim porodicama, o zajednici i društvu kome pripadaju. Njihova deca su želela da imaju dobre ocene u školi i veoma su se trudila, ali nisu imala uspeha, a roditelji su bili veoma posvećeni tome da svoju decu nauče moralnim vrednostima. Roditelji i njihovi tinejdžeri radili su teške poslove u restoranima, strugarama, na građevini, na fritezama u „Mekdonaldsu“ ili na tezgama s voćem, poslove koji su obično bili iscrpljujući, zatupljujući i loše plaćeni. Nije se radilo o nedostatku brige ili o želji za lagodnim životom – nešto drugo je narušavalo živote mojih suseda.
Siromaštvo vodi zdravstvenim problemima
Indicija šta bi to moglo da bude pojavila se kada su naučnici tokom devedesetih godina XX veka došli do jednog podsticajnog otkrića koje se ticalo odnosa između moći i bolesti. Naučnici su, pažljivo proučavajući medicinske podatke, zapazili da pripadnost neke osobe određenoj klasi, odnosno njeno bogatstvo, obrazovanje i prestiž, predskazuje njenu izloženost mogućim oboljenjima. Otkrili su da što je neka osoba niže na klasnoj lestvici, za nju je verovatnije da će se razboleti i da će živeti kraće, da će se boriti s visokim krvnim pritiskom, rakom materice ili bolnim artritisom, kao i da će obolevati od drugih hroničnih bolesti. Ove štetne posledice uočene su čak i posle provere kvaliteta zdravstvene pomoći koju dobija neka osoba. Znači da postoji nešto drugo što je u vezi sa smanjenom moći, a što nagriza naš nervni sistem.
To otkriće je podstaklo nauku o nemoći i pomoglo mi je da objasnim zašto su se moji susedi s Kejo drajva borili s neuobičajenim zdravstvenim problemima i imali kraći životni vek. Prvo, veća je verovatnoća da će oni lišeni moći svakodnevno biti suočeni s raznim opasnostima. Moji susedi doživljavali su razne oblike pretnji: slabije i mlađe dečake maltretirali su stariji dečaci, popularne devojčice zlobno su zadirkivale devojčice iz škole čije su porodice primale socijalnu pomoć, moj prijatelj Memo bio je izložen rasizmu i homofobiji, učitelji u mojoj školi su surovo postupali prema najsiromašnijoj deci i telesno ih kažnjavali, a roditelji mojih prijatelja bili su ugroženi nesigurnim zaposlenjem i nestabilnim finansijama. Biti manje moćan znači biti izložen većim pretnjama svake vrste, naročito od ljudi s više moći.
Verovatnije je da će nemoćni, izloženi svakojakim pretnjama i opasnostima, doživljavati hroničan stres. Na primer, kod primata, potčinjene jedinke žive u neprestanoj budnosti zbog pretnji, a to je vidljivo po njihovoj intenzivnoj fokusiranosti na druge i uvećanom nivou kortizola, hormona stresa. Isto važi i za ljude: osećanje nemoći je najsnažniji okidač stresa i lučenja kortizola. Svakodnevni, hronični stres mojih suseda iz Kejo drajva ispoljavao se na mnoge načine: neuobičajenom anksioznošću, poremećajem sna, prekom naravi ili željom za više piva ili nikotina.
Osećanje nemoći je najsnažniji okidač stresa i lučenja kortizola
Hronične pretnje i stres navode ljude na odbrambeno ponašanje, narušavajući skoro sve ostale načine delovanja u životu i izazivajući probleme povezane sa snom, seksualnim aktivnostima, kreativnim razmišljanjem i poverenjem u interakciji s drugim ljudima. Hronične pretnje i stres oštećuju regije mozga koje se tiču planiranja i ostvarivanja ciljeva. Princip je jasan: nemoć narušava sposobnost pojedinca da doprinese društvu. To je bilo uočljivo u Kejo drajvu i ogledalo se u problemima dece da mirno sede i da se koncentrišu na časovima, u njihovim lošim ocenama, kao i u depresiji od koje su često bolovali njihovi roditelji. Nemoć oduzima ljudima šanse da nešto promene i da ostave neki trag u svetu.
Pretnje, stres i lučenje kortizola ne samo da potkopavaju svrsishodne aktivnosti već takođe negativno utiču na ljudsko telo, iscrpljujući nervni sistem, oštećujući vene i arterije, digestivni trakt, mogućnost imunološkog odgovora organizma, ćelije mozga, pa čak i DNK. Naučnici nadahnuti ovim podsticajnim otkrićem o odnosu moći i bolesti pronašli su razne dokaze koji opravdavaju naš poslednji princip moći, koji glasi: Nemoć dovodi do lošeg zdravstvenog stanja. Upravo taj princip moći objašnjava neobične bolesti i prerane smrti mojih suseda u Kejo drajvu.
Siromašna deca razvijaju preterano obazrive mozgove
Siromašnija deca izražavaju veće nepoverenje prema odraslima, upravnicima škola i drugim autoritetima, zato što su takvi predstavnici društvenih institucija skloni da ih kažnjavaju češće nego drugu decu. Dečija preosetljivost na pretnje prenosi se i na njihove odnose s vršanjacima: kada siromašna deca gledaju video-zapis nekog deteta koje je naletelo na drugo dete u redu za ručak, ona će odmah pretpostaviti da je taj postupak motivisan agresijom. Ova preosetljivost na pretnje ima i svoju ironičnu stranu. Kada je od dece iz niže klase traženo da zamisle nekog prodavca kako im prilazi i pita ih kako su, bilo je verovatnije da će oni, za razliku od bogatije dece, pretpostaviti da prodavac to čini s namerom da ih uhvati u nekoj krađi, iako, kao što smo se uverili, postoji veća verovatnoća da će bogatija deca krasti u prodavnicama.
Ova hronična senzitivnost za pretnje navodi siromašne da razviju preterano obazrive mozgove, da budu stalno na oprezu, spremni da posvete dragocene resurse mozga otkrivanju pretnji i reagovanju na njih. U jednom istraživanju, od učesnika se tražilo da povežu fotografiju izraza lica koja se nalazila na vrhu lista sa istim izrazom lica na jednoj od tri fotografije postavljene u nizu na dnu istog lista.
Kada su učesnici sparivali fotografije izraza ljutnje, utvrđeno je da su oni koji su odrasli u sredinama s niskim primanjima imali povećanu aktivnost amigdale, koja pokreće dalje reakcije nervnog sistema povezane sa stresom.
Verovatnije je da će ljudi koji se osećaju nemoćno izgledati uzdržano, sputano i inhibirano. Verovatnije je da će se ljudi koji se osećaju nemoćno ređe javljati za reč, da će biti ograničeni u svom izražavanju i oklevati da nešto urade. Ukoliko nas moć čini impulsivnim, nemoć nas čini uzdržanim. Neko može da pretpostavi da su ljudi koji se osećaju nemoćno pasivni, ili, još gore, nezainteresovani, ili lenji. Ali, istina je upravo suprotna: nemoć donosi preosetljivost na pretnje. Svakodnevna iskustva opasnosti i pretnji, npr. postojanje olova ili buđi na zidovima dečije sobe, odbijanje službenika da odobre zajmove ili grub tretman na poslu, prenose poruku da osobe s manje moći manje vrede nego drugi. Kod onih s manje moći takve pretnje dovode do preteranih reakcija na stres.
Siromaštvo verovatno trajno sprečava razvoj mozga
Nedavna istraživanja pokazuju da hronična stanja nemoći, kao što je siromaštvo, verovatno trajno sprečavaju razvoj mozga, čime se narušava ne samo uspeh u školi već i sposobnost da se doprinese društvu uopšte. Jedan tim neurologa skenirao je mozgove više od hiljadu dece tokom različitih perioda njihovog života. U ranim životnim fazama mozgovi siromašne i bogatije dece su izgledali skoro isto. Ali, sa jedanaest godina, mozgovi siromašnije dece bili su za 5% slabije razvijeni. Regije mozga koje su se najmanje razvijale, kao što je parijetalni korteks, upravo su one koje omogućavaju govor, planiranje, rasuđivanje, akademski rad i regulaciju stresa. Siromaštvo sprečava razvoj moždanih regija koje osiguravaju deci moć da dobro prolaze u školi i da se nose sa ozbiljnijim pretnjama s kojima se svakodnevno suočavaju.
Oštećenja nastala zbog raznih opasnosti i stresa, koja određuju tip nemoćne osobe, naročito su štetna za malu decu. Detinjstvo je kritičan period za razvoj hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežne osovine i citokinskog sistema. Mala deca su zauzeta učenjem zvukova koji sačinjavaju govorni jezik kulture kojoj pripadaju, kao i ukusima koji sačinjavaju kuhinju te kulture, ali mala deca takođe uče i o pretnjama i opasnostima u svom okruženju i kako da tome adekvatno prilagode svoju hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežnu osovinu i imuni sistem. Siromašna deca brzo nauče da su okružena svakojakim pretnjama, a posledice su hronično visok nivo kortizola i upalni procesi. Ljudi koji su odrasli u siromaštvu pokazuju povećanu kardiovaskularnu reakciju na preteće podsticaje, viši nivo kortizola, kao i povećanu aktivnost imunog sistema i češće upale.
Dete koje živi i odrasta u siromaštvu suočava se sa 20–40% većim rizikom od smrti izazvane bolešću
Hronične upale i povećano lučenje kortizola predodređuju siromašnu decu za brže razboljevanje od raznih bolesti. Kod njih postoji veća verovatnoća da će doći do taloženja plaka u arterijama, što povećava rizik od srčanih oboljenja kod siromašne dece. Ukoliko se kod njih javi neki tumor, on će brže rasti i širiti se. Siromašno dete će u stanju stresa i upale biti podložnije „sindromu krhkosti“: slabljenju kostiju i gubitku mišićne mase, pa će iznenadni padovi s bicikla, ljuljaške ili skejtborda imati mnogo teže posledice.
Uzimajući u obzir sve ove faktore, dete koje živi i odrasta u siromaštvu suočava se sa 20–40% većim rizikom od smrti izazvane bolešću, šlogom ili nekim kardiovaskularnim oboljenjem. Odrastanje neke osobe u uslovima siromaštva tokom prvih dvadeset pet godina života smanjuje očekivani životni vek za sedam godina. To ostaje tako čak i kada dete koje je odrastalo u siromaštvu kasnije ostvari uspon na društvenoj lestvici i kao odrasla osoba stekne veće bogatstvo i prestiž. Samo zato što su bili siromašni, moji prijatelji iz Kejo drajva mogli su, u proseku, da očekuju skraćenje životnog veka za šest godina i ozbiljnije zdravstvene probleme raznih vrsta.
Odlomak iz knjige:
Deker Keltner
PARADOKS MOĆI
Kako stičemo i gubimo uticaj i moć
Prevod sa engleskog Dušan Grlja
Izdavač Psihopolis, Novi Sad, 2022.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ZDRAVLJE
Koliko će puta u životu ta majka morati da bude vojnik?
Par dana na dečijoj neuropsihijatriji u Nišu... U sred noći su doveli mladu ženu sa osmomesečnom bebom i smestili je na krevet do našeg. Bebi su uradili preglede i očekivao...
Koliko je (ne)zdravo puštati ljubimce u krevet
Ljudi koji imaju kućne ljubimce često toliko uživaju u njihovom društvu da ih puštaju u svoj krevet, da spavaju sa njima. Dok su medicinski stručnjaci ranije savetovali da ne treba...
Gordani i Dariu je bilo najteže da shvate da Pavle ima autizam: On je naš i nikada nećemo od njega pokušavati da pravimo tipično dete
Piše: Branka Gajić – Možda će nekome zvučati čudno, ali mi smo zaista srećni upravo zato što smo uspeli da sačuvamo porodicu. Autizam jednog člana živi cela porodica, a mnoge...
Moja ćerka ne seća se bola i straha zbog svoje operacije srca. Seća se jedne medicinske sestre
Moja petogodišnja ćerka oporavljala se u bolnici posle operacije na otvorenom srcu. Dok je nesigurno hodala bolničkim hodnikom, susrela je medicinsku sestru. "Dođi ovamo," sestra joj je rekla. "Hoću nešto...
Nema komentara.