Priredila: Vesna Smiljanić Rangelov
Mihail Kazinik je svetski poznat muzičar, pedagog, istoričar umetnosti, režiser, pisac i filozof. Godine 2011. u gradu Viksi na jugozapadu Rusije održan je seminar iz koga se rodila eksperimentalna „škola budućnosti”, a u kojoj se primenjuje Kazinikova „kompleksno-talasna metoda”. Ova metoda nastala je kao neophodan iskorak u obrazovanju u epohi interneta kada se na svake dve-tri godine broj informacija duplira, a trud i rad nastavnika u postojećem obliku polako i sigurno obesmišljava. U najbližoj budućnosti većinu će činiti ljudi slobodnih zanimanja, uveren je Mihail Kazinik, i zato je danas glavni zadatak nastavnika ne da informiše već da svoje časove provodi tako da kod dece izazove žarku, neutoljivu želju za daljim istraživanjem, osmišljavanjem, saznavanjem, stvaranjem.
Kompleksno-talasna metoda bazirana je na principu asocijativnog usvajanja (što je sposobnost koja je krasila najveće umove) i umnogome je slična sa konceptom finske reforme školstva, o kojoj čitamo poslednjih dana. I u Kazinikovoj „školi budućnosti“ zastupljen je interdisciplinarni pristup: svi predmeti su okupljeni oko jednog „sidra” i predaju se u stvaralačkom duhu. Na primer to sidro može biti „jabuka” oko koje se udružuju: biologija (jabuka kao plod), hemija (procesi koji se odvijaju u jabuci), fizika (Njutnovi zakoni), književnost (Bunjinove „Antonovske jabuke”), istorija (otkad se jabuka gaji u našoj zemlji) itd. Raspored časova ne postoji. Ceo nastavni dan ima samo jedan čas i on traje dok se tema ne obradi, a drže ga svi nastavnici čiji predmeti imaju veze sa datom temom.
Zašto više nastavnika drži jedan isti čas? Zato što Kazinik smatra da je gotovo ponižavajuće trčati sa časa na čas, sve vreme upadati u drugačiju atmosferu i prebacivati se s programa na program. U običnoj školi nastavnik apsolutno nije u toku s onim što se radi iz drugih predmeta. Nastavnik fizike se ne doseća da je prethodan čas bila geografija i da je to razlog što, recimo sredom, ne može da zavede mir na času. A i ako se doseća, to mu ne pomaže. Zatim dođe nastavnik kojeg deca vole i koji uopšte ne mora da zavodi red… Sve je to lepo, ali je nemoguće držati školu na individualnosti nastavnika.
Glavni pokretač
U „školi budućnosti“ najvažnije je interesovanje, a glavni pokretač sticanja znanja je ljubav. Jer ono što voli čovek i zna. Sve drugo je prazna priča. „Današnjoj školi nedostaje umetnosti, kulture, retorike. Treba pogledati sedam slobodnih umetnosti koje su izučavala antička deca – nije to uopšte bilo loše postavljeno. Nastavnik fizike, po mojoj metodologiji, ulazi na čas i započinje priču o Bahu. Hemičar uključuje muziku Borodina kroz koju postaje jasna veza između muzike i hemijskih reakcija. Muzika je hrana za mozak. U mojoj školi svaki nastavnik počinje od neočekivanog, neuobičajenog. To je princip oneobičavanja. Čim nastavnik počne rečima ’Veliki ruski pisac Dostojevski’ – učenicima je već pažnja opala – radije bi pročitali neki krimić. Misao o tome da je Dostojevski veliki treba da se pojavi na kraju časa i to da deca sama dođu do nje.“
Ranije je sve bilo jasno, nastavnici su bili jedini izvor informacija. Međutim, u eri interneta nastavnici gube bitku. Nijedan pa ni najbolji na svetu nastavnik geografije ne zna milijarditi delić onoga do čega se dolazi najobičnijim ukucavanjem ključnih reči u internet pretraživač, a čime se deca neretko koriste da proveravaju znanje nastavnika. Apsurd je očigledan. Ni za nas nije naročita novost da je današnja škola dobrano staromodna, no za Kazinika je ona apsolutno prevaziđena po principu čemu-to-služi-a-uz-to-i-ne-radi. O takvoj školi Kazinik govori metaforično:
„Današnja škola me podseća na stjuardesu. Prilikom svakog leta stjuardesa iznova priča o bezbednosnoj tehnici. Naravno, to niko ne pamti. Ne postoji priča u kojoj je čovek sve obukao kako treba, plivao, plivao pa izjavio: ’Avion je pao i svi poginuše, samo sam se ja spasao jer sam pažljivo slušao stjuardesu.’ Meni naša škola liči na tu stjuardesu koja je stalno u obavezi da sve ispriča a svi znamo da vajde nema.“
Škola se mora menjati zato što ona trenutno proizvodi najgoru moguću neobrazovanost i sa svakom godinom je sve gore i gore. „Oduzimamo deci deset godina u najlepšem periodu života. A šta na kraju dobijamo? Obožavaoce Lejdi Gage. A to su deca koja su deset godina učila Puškina, Mocarta, pevala u horu, proučavala velika dela, kojih će se kao odrasli sećati tek delimično… Dobijamo čoveka koji ne može sam da poveže pet tonova, leva i desna strana mozga nisu povezane, rečnik mu je prepun reči koje nijedan pedagog nije izgovorio ni na jednom času.“
Školovanje – nije zatvor a nije ni vojska. „To je svetlo mesto poput Platonove akademije, gde ljudi uz osmeh dolaze do raznih spoznaja. Najvažnije je da dete u svemu tome bude srećno. A u savremenoj školi dete teško da će osetiti ushićenje i sreću.“ Kaziniku se zalaže protiv tradicionalnog ocenjivanja. Svaki nastavnik može odrediti znanje deteta bez prozivanja pred tablu, nenajavljenih kontrolnih i sl. „Ako je dete zaboravilo tačnu visinu Džomolungme, treba da dobije slabu ocenu? A šta ako to dete kaže: ’Visinu ne znam, ali mogu da vam ispričam o religiji koja je nastala u podnožju. Tamo je Tibet. Mogu li da pričam o tome?’“
Odabir nastavnog osoblja u Kazinikovoj „školi budućnosti“ je vrlo strog, a bezmalo glavni uslov je osećaj za humor. „Ubuduće bi bilo dobro da ljudi koji ga nemaju idu u računovođe a ne u prosvetu. Pedagozi bi mogli da prave bazu veselih i smešnih događaja i da ih prepričavaju deci…“
Škola treba da bude radosna uspomena na detinjstvo, najsvetliji period u životu. „Oduzimati deci detinjstvo da bi im se saopštila gomila informacija koje neće zapamtiti i kojima se neće koristiti – to je kriminalno“, smatra on. Iz škole ne treba da izlaze matematičari i fizičari, nego celovite ličnosti. Stoga je po Kazinikovoj metodi prevashodni zadatak učitelja da u učeniku postavi osnove duhovnosti, da probudi stvaralački duh željan proširivanja i produbljivanja znanja. Taj način obrazovanja daje nam kako nobelovce tako i obične, „normalne“ ljude koji razmišljaju i nalaze načina da oplemene životnu svakodnevicu.
„Jer na kraju krajeva, smisao i cilj ukupnog kretanja civilizacije je stvaranje artefakata iz kulture i umetnosti. A umetnost i kultura su potrebni da se ljudi ne bi ubijali. Ko je vladao u vreme Baha? Kakav beše onaj kralj što je vladao u Šekspirovo doba? Kažemo epoha Baha, doba Šekspira, Molijera, Puškina… A ko je u to vreme bio vladar – to se lako očas posla sazna. Od celog razvoja čovečanstva ostaju samo umetnost i kultura. Čak su i naučna otkrića tek most za ona što dolaze. Sve drugo su trice.“
Ako ljudski duh kani da ne poklekne pred najezdom pop-kulture, favorizacijom materijalnog nad duhovnim, poetizacijom kriminala i bezdušnog biznisa, srozavanjem etičkih i estetičkih normi na šou program itd., a znanje ne namerava da se pretvori čak ne ni u veštine nego u skills, moralo bi se na krizu u obrazovanju, najveću za poslednjih sto godina, odgovoriti iskorakom u „školu budućnosti“.
http://www.vospitaj.com/blog/mikhail-kazinik-zabirat-u-detejj-detstvo-chtoby-soobshhat-im-kuchu-informacii-ehto-prestupno-2/
