Škola budućnosti a nije iz Finske

U Kazinikovoj „školi budućnosti“ zastupljen je interdisciplinarni pristup: svi predmeti su okupljeni oko jednog „sidra” i predaju se u stvaralačkom duhu.

Priredila: Vesna Smiljanić Rangelov

Mihail Kazinik je svetski poznat muzičar, pedagog, istoričar umetnosti, režiser, pisac i filozof. Godine 2011. u gradu Viksi na jugozapadu Rusije održan je seminar iz koga se rodila eksperimentalna „škola budućnosti”, a u kojoj se primenjuje Kazinikova „kompleksno-talasna metoda”. Ova metoda nastala je kao neophodan iskorak u obrazovanju u epohi interneta kada se na svake dve-tri godine broj informacija duplira, a trud i rad nastavnika u postojećem obliku polako i sigurno obesmišljava. U najbližoj budućnosti većinu će činiti ljudi slobodnih zanimanja, uveren je Mihail Kazinik, i zato je danas glavni zadatak nastavnika ne da informiše već da svoje časove provodi tako da kod dece izazove žarku, neutoljivu želju za daljim istraživanjem, osmišljavanjem, saznavanjem, stvaranjem.

Kompleksno-talasna metoda bazirana je na principu asocijativnog usvajanja (što je sposobnost koja je krasila najveće umove) i umnogome je slična sa konceptom finske reforme školstva, o kojoj čitamo poslednjih dana. I u Kazinikovoj „školi budućnosti“ zastupljen je interdisciplinarni pristup: svi predmeti su okupljeni oko jednog „sidra” i predaju se u stvaralačkom duhu. Na primer to sidro može biti „jabuka” oko koje se udružuju: biologija (jabuka kao plod), hemija (procesi koji se odvijaju u jabuci), fizika (Njutnovi zakoni), književnost (Bunjinove „Antonovske jabuke”), istorija (otkad se jabuka gaji u našoj zemlji) itd. Raspored časova ne postoji. Ceo nastavni dan ima samo jedan čas i on traje dok se tema ne obradi, a drže ga svi nastavnici čiji predmeti imaju veze sa datom temom.

Mihail Kazinik

Zašto više nastavnika drži jedan isti čas? Zato što Kazinik smatra da je gotovo ponižavajuće trčati sa časa na čas, sve vreme upadati u drugačiju atmosferu i prebacivati se s programa na program. U običnoj školi nastavnik apsolutno nije u toku s onim što se radi iz drugih predmeta. Nastavnik fizike se ne doseća da je prethodan čas bila geografija i da je to razlog što, recimo sredom, ne može da zavede mir na času. A i ako se doseća, to mu ne pomaže. Zatim dođe nastavnik kojeg deca vole i koji uopšte ne mora da zavodi red… Sve je to lepo, ali je nemoguće držati školu na individualnosti nastavnika.

1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst: