Школарци „лење“ маме – Штиво за родитеље о томе како преживети ђачко доба

После врло успешног издања Самостално дете или како да постанете „лења“ мама, пред читаоцима ће се ускоро наћи нова књига на српском језику Ане Бикове Школарци „лење“ маме, у издању Службеног гласника.

У уводном делу ауторка пише:

Јесен је сезона родитељских састанака. У вртићу, од васпитачица млађег сина, сазнајем да је НАЈВАЖНИЈЕ да се лепо припреме за школу. У школи пак, од наставника старијег сина сазнајем да је НАЈВАЖНИЈЕ да се лепо припреме за тестове за малу матуру и упис у средњу. Није битно колико година треба да прође до тог тренутка. О пријемним испитима прича чак и школски педагог на родитељском састанку будућих првака. Будућих! То јест, деца имају још целу годину до поласка у школу, а родитељи већ треба да су испрепадани због пријемног у средњу. Као да у првих осамнаест година живота не постоји ништа важније нити може постојати. Као да је детињство период који служи за припрему за полагањe испита. Као да после слабих резултата на пријемном нема будућности…

Чему таква напетост? Познати су нам случајеви тинејџерског суицида повезаних са бригом и притиском око пријемног. Родитељи, молим вас чувајте мир. Добро психичко здравље важније је од добрих оцена.

Током мога ђачког доба била једна девојчица стварно вундеркинд. Феноменално памћење. Брзо усвајање великог обима информација.  Родитељи су се поносили и грабили напред, пребацивали су је из разреда у разред пре краја школске године. За матурски испит стасала је са дванаест година, као кандидат за златну медаљу. Међутим, код полагања последњег испита, девојчица се толико била узбудила да је доживела нервни слом. Не знам детаље јер сам и сама у то време била мала. Знам само да је дуго времена била у психијатријској болници и да после тога више није могла да учи… Једаред одем ја у свој родни град. Договорим се с друштвом да се скијамо. Одемо да изнајмимо опрему, и тамо видим ону девојчицу вундеркинда. То јест, сада већ жену од тридесет и три. Радила је као гардероберка…

Те тужне епизоде сетила сам се на родитељском састанку у филолошкој гимназији. Био је то само информативан сусрет педагошког управитеља основне школе са родитељима који желе да воде децу на припремни курс. До почетка школе има још цела година. Али како су родитељима напети изрази лица… Нарочито у тренутку када педагог каже да се неће сви уписати у гимназију, да ће бити строг одабир на основу резултата четири контролна рада које ће деца писати у току године. Шестогодишњаци?! Контролне?! И спрам резултата сваког контролног одржаће се индивидуални разговори с родитељима.

Пратим реакције одраслих људи. Неко почиње да нервозно добује прстима по коленима. Неко да претура по ташни. Неко се упре у наслон столице и склизне мало испод стола. Мишићи му реаговали на реч „контролни“. И моји такође, желела сам сместа да побегнем с родитељског. Прво су ми се стопала сама окренула у правцу врата, а потом сам постала свесна напетог телесног импулса: „Желим да побегнем!“ Али остала сам. Седела и посматрала напрегнуте позе родитеља, слушала педагогову лекцију о „обавезном доласку петнаест минута раније да би стигли да се преобују“[1], те „обавезним домаћим задацима“ и јавила се у мени јака жеља да свом детету (и себи) продужим безбрижно детињство још једну годину дана… На крају сам донела одлуку да нећу водити Сашку на припремни курс. Биће сигурније за психу ако се са свиме што је „строго обавезно“ сусретне годину дана касније.

Уз то ми се јавила идеја за нову књигу. Штиво за родитеље о томе како преживети то најлепше ђачко доба.

Сведоци смо да овако или онако, и родитељи морају у школу. Родитељ треба да савлада градиво:

• Како одабрати школу
• Како се односити према оценама
• Како без напетости и губљења живаца помоћи око домаћег (и да ли помагати?!)
• Шта чинити у случају малтретирања у школи
• Како се супротставити учитељу и наставнику ако нарушавају границе дететове личности.

Без нервозе, без насиља, без комплекса инфериорности, без потребе да се пије средство за смирење.

Родитељска подршка у овој књизи имаће главну улогу. Зато што још нисам смислила како бих могла утицати на цео образовни систем, реформисати га тако да сваком детету у школи буде лепо. Али знам да ће све муке ђачког доба, све мане система дете превазићи уз одговарајућу подршку родитеља.“

[1] У Русији се ђаци у школи преобувају – нап. прев.

ОДЛОМАК

Једна крајност је беспоговорни родитељски ауторитет и гушење дететове воље. „Моја реч је закон. Биће како ја кажем.“ Дететово мишљење се обично не узима у обзир. „Тебе нико ништа није питао“ – често ће дете чути од родитеља. Дететова интересовања се обезвређују. „Пусте жеље“ и „Шта тек ја све не желим!“ – детету се на овај начин саопштава како ће његове потребе највероватније бити игнорисане па можда и исмејане. Дете се не узима као самостална личност са својим индивидуалним особинама. Дете је ту у циљу обезбеђења неких родитељских потреба. Ради оне злогласне чаше воде у старости. Дете је дужно да слуша и извршава оно што кажу родитељи. Васпитавање деце више личи на дресуру. Има много ограничења. Дете трпи притисак агресивне критике. Васпитање се своди на проналажење недостатака и њихово исправљање. Фокус родитељске пажње усмерен је на дететове грешке. „Како то радиш? Је л’ ти имаш две леве руке? Пишеш као сврака по југовини!“ Нема поштовања према детету. Ови родитељи бирају школу у којој је строга дисциплина и више воле ауторитетног учитеља. Ако није ауторитетан, они ће га поучити: „Будите строжи према њему! Оно мора да се притегне!“ Када настане неки конфликт, строги родитељи ће највероватније стати на страну учитеља и школске управе. Ако има проблема са учењем, окривиће за све дете, назваће га лењим, поставити дијагнозу: „Слабо се труди!“ Да би се дете „више трудило“, лишиће га задовољстава, забаве, слободног времена.

Друга крајност је – власт детета. Родитељи ће од детета направити, чак не ни наследног принца, него одмах краља ставивши себе у положај понизног слуге. Култ детета без поштовања родитеља. Родитељи не поштују своја интересовања и потребе. Под девизом „Све само најбоље за моје љубљено чедо“ моментално испуњавају сваки прохтев. Ограничења практично нема. „ТОЈЕСАМОДЕТЕ“ ради шта хоће не марећи за друге. У породичном животу влада хаос јер је детету све дозвољено, а оно само још није способно да структурира простор и време. Као последицу имамо потпуно одсуство реда, дневне рутине, породичне традиције. Дететове грешке се игноришу, а мане приказују као врлине:

„Не уме да се дружи? Посвађало се са свом децом у групи? Једноставно, деца у групи су таква, нису способна да разумеју све нијансе његове танане душе! Не слуша васпитачицу? То је зато што васпитачица није нашла прави приступ Она не узима у обзир његову психолотију лидера! Гура сваког ко прође поред њега? Па нек не пролазе, да му не узурпирају простор и не сметају му док се игра. Оно тако брани своје личне границе.“

У школи ће таквом детету бити изузетно тешко да прихвати другу реалност. Реалност у којој није најпаметније, најзанимљивије нити има круну на глави. Таквом детету је веома тешко да се уклопи у крут систем који представља једна обична школа, да усвоји њена правила и прописе. Како то да не сме да се устаје за време часа? Зашто не пита мене него неког другог кад ја знам и ја хоћу да кажем? Између ових крајности налази се златна средина – доминација ро дитеља, али не са позиције физичке супериорности, већ са позиције мудрости и племенитости. „Поштујем твоје жеље. Поштујем твоја осећања. Али сада ћемо урадити како ја ка жем јер сматрам да је то исправно.“

Како схватити када треба показати власт, притиснути, а кад попустити, сложити се с дететом? Ово питање ми често постављају на консултацијама. Као одговор, нацртам пирамиду људских потреба. Уосталом, и дете је човек – у то нема сумње? Дакле, и његове потребе се могу поређати у пирамиду од нижих ка вишима. Скроз на дну су физиолошке потребе. Затим потреба за сигурношћу. Изнад ње потреба за љубављу. Још више – потреба за поштовањем, самопоштовањем, знањем и развојем. Распоред потреба у пирамиди није случајан: психолози су уочили хијерархијски образац. Потребе вишег реда дођу до изражаја када су задовољене основне потребе, оне ближе дну пирамиде. Дете коме се иде у тоалет не може се концентрисати на тему часа. Тек када физиолошка потреба буде задовољена, његова пажња ће се вратити на учење.

Важност физиолошких потреба родитељи обично не доводе у питање. Често ћете их чути да кажу: „Хајде да прво једеш, па да учиш.“ А много ређе: „Нема јела док не завршиш с учењем.“ Немојмо заборавити и на важност потребе за сигурношћу и љубављу. Првачић се затворио у тоалету и кука оданде да неће у школу. Да се само затворио, ствар би била јасна – физиолошке потребе, али узвик „Нећу у школу!“, овај чин претвара у чин протеста. Шта чинити? Припретити да ће тата овог часа скинути врата са шарки и уз примену силе побуњеника испоручити у школу? Или покушати да му се мирно објасни да се школа не може прескакати? Пре него што се проговори о дужностима, одговорности, обавезама, треба проверити на којем се нивоу пирамиде потреба налази дете које протестује. Разговори о одговорности и савесности почињу од нивоа поштовања и самопоштовања. А да ли су задовољене потребе за сигурношћу и љубављу? Да ли у одељењу нема малтретирања? Да ли се детету у школи не подсмевају? Да ли се осећа прихваћено у колективу? Је ли сигурно у љубав својих ближњих?

Други пример. Дете јеца, каже да неће да ради задатак из математике. Дозволити му да не ради или инсистирати да је још шест примера одузимања с потписивањем – веома важно и мора се урадити? Терати га или попустити?

Да бисте донели одлуку, проверите стање детета спрам пирамиде потреба. Главобоља, преоптерећеност – попустити. Сито? Здраво? Чило? И осећа се вољено? Комуникацију са ближњима краси топлина? Мама је била на пословном путу две недеље, управо се вратила. Дете се ужелело, хтело би да се подружи с мајком, а сад то одузимање с потписивањем… Терати га? Поставити ултиматум: „Нећу да разговарам с тобом док не урадиш!“ Или шта? Логичније је загрлити се, а затим помоћи око задатака. Био је лош дан. Све малер за малером, и за сваки је криво оно, дете. Није намерно, није оно хтело, али што дохвати, то се поломи. Цео дан пометња, забране, казне, грдње. Било их је толико да је дете почело да мисли да га нико не воли. И на све то још и досадни задаци који му никако не иду… „Ааа! Много ми је лоошеее!“ Треба се смиловати, надокнадити дефицит љубави.

Ако сте пак сигурни да су све основне потребе испуњене, а дете напросто бежи од учења у смеру њему занимљивијег начина да проведе време – дакле, екрана – онда може да се притисне. Па и да се постави ултиматум: „Добићеш таблет кад завршиш све задатке.“

Izvor: Detinjarije.com