Školigrica: 28 godina prvog privatnog zabavišta u SFRJ

Nataša i Nevena osnovale su Školigricu te davne 1990. Poželele su da “naprave” jedno sasvim drugačije zabavište.

Školigrica je privatno zabavište u Novom Sadu koje će uskoro da napuni 28 godina!

Otvoreno je 1990. godine, u vreme kada nije postojalo nijedno privatno zabavište – ne samo u Srbiji, nego i na teritoriji cele bivše Jugoslavije.

Tada su postojala samo državna zabavišta, uglavnom velika, sa uglavnom istim planom i programom, prilično krutim rasporedom aktivnosti…

Nataša i Nevena osnovale su Školigricu te davne 1990. Poželele su da “naprave” jedno sasvim drugačije zabavište. Zabavište gde će deca učiti na dva jezika, srpskom i engleskom u okruženju poput bilingvalne porodice.

Deca su od prvog dana zabavišta spremana za život – sami su se obuvali, izuvali, sami servirali svoju užinu, brisali za sobom stolove, čistili mrve… Istraživali su život, učili o zakonima fizike i matematike uz pomoć montesori materijala, pripremali završne priredbe na engleskom jeziku i u zanosu izvodili “San letnje noći” ili “Romea i Juliju”.

I sve to i danas rade deca u Školigrici. U zabavištu koje je preguralo ratove, cepanje države, ogromne inflacije, promene zakona u obrazovanju, i sada je licencirana predškolska ustanova- ali i dalje se drži svojih snova, principa i vrednosti, za sve one koji znaju da ih prepoznaju. Dočekali su da njihova prva generacija dece sada dovodi svoju decu u Školigricu- i postali zabavište sa tradicijom.

Sećanje jednog vaspitača

“Zar je moguće da je to bila 1990. godina?

Bilo nas je četvoro. Vaspitača, učitelja… dovoljno za početak. Teoriju smo znali relativno, dobro. U praksi, decu smo viđali u parkovima, na igralištima, na rođendanima starijih prijatelja i rođaka koji su se ranije otisnuli u vode roditeljstva.

O klincima smo čitali u knjigama ali, kako da vam kažem, kad ste na “bojnom polju” sa dvadesetoro dece a vas dvoje (u smeni) sami. Goloruki! Brojčano ste i mentalno inferiorni.

Ipak, imali smo tajno oružje. Entuzijazam, otvorenost, ljubav za dečurliju. Krenuli smo iskreno, proste duše i čistog srca. Tako nam se i vratilo… Srećom.

Pre nekoliko godina trebao mi je IT stručnjak da mi napravi i održava veb stranicu. Za to sam arhiduduk! Jedan đak iz “Školigrice” sa kojim sam delio muzičarski zanat je rekao: “Zovi Peđu”! Mog Peđu? Dete iz prve generacije “Školigrice”? “Njega”! Sećam se, došao je kod nas sa 4 godine. Lep, svojeglav, dubokih toplih očiju. Imali smo dobru komunikaciju ali i ozbiljne duele. Ličnost! Naučio sam puno od njega, tako malog. Nadam se i da je on naučio nešto od mene. Nazvao sam ga i stvar je bila dogovorena začas, realizovana brzo, precizno. Peđa je danas specijalista u svom poslu, suprug, otac. Siguran sam, divan otac jedne divne devojčice.

Na našem prvom času se desilo nešto između fisione i fuzione atomske reakcije (znam samo da je to strašno i kataklizmično) samo, na predškolskom nivou. U prvih 30 sekundi počelo je da plače prvo dete. Gledajući u njega još dva, pa zatim još tri. Za pet minuta su svi plakali. Normalno, videli su nas samo pri upisu. Imali smo dve mogućnosti. Da plačemo i mi ili da počnemo da pričamo, glumimo, izmotavamo se da bi im privukli pažnju. Uspelo je…. još jednom, srećom! Već smo bili spremni za “plan B” – da plačemo sa njima. Da roncamo na sav glas! Momenat nas je delio.

Vrlo brzo smo postali neformalniji u odnosima. Počeli su da nas oslovljavaju po imenu. I sad mi se u snovima jave njihovi glasovi sa desetinama varijanti izgovora mog imena. Svako drugačije, kao što i jesmo svi drugačiji. Svi su bili posebni. Dok se nije javio “najposebniji” glas na svetu koji me je nazvao “tata”. Ali, tada sam već “Školigricu” zadržao u uspomenama i bavio se drugim poslom u okviru moje (psihološke) struke. I moja ćerka je prve predškolske dane provela u “Školigrici”.

Sloboda da radimo šta hoćemo ako je to, naravno, edukativno i zabavno je bila dobitna kombinacija. Pričali smo, svirali, učili, glumili, crtali pevali i engleski govorili. Nekad sam se vraćao kući premoren kao da sam celu smenu utovarivao džakove cementa. Kontrolisane “slobodne aktivnosti” su uključivale i opciju da po tri deteta vise na vaspitaču. Energija im je bila neiscrpna. Ni mi nismo bilo loši.

Teorija ne postoji bez prakse. Praksa je prva! Teorija je spisak zapažanja iz primenjenih aktivnosti. Tokom vremena, beleženja aktivnosti i ideja, uspeli smo da napravimo svoj metod rada. Bili smo prvo privatno lingvističko zabavište u SFRJ. Jednostavno, nismo mogli ni na koga da se ugledamo. Društvena zabavišta su radila po svom ustaljenom sistemu. Hteli smo nešto drugo. Morali smo sami. Srećom, ne sasvim sami. Bila su tu deca.

Stotine događaja, divnih priča, dobre, prelepe dece koja danas upisuju svoju decu u isto zabavište u koje su i oni išli. Viđam ih po gradu, češće na Fejsbuku. Ima ih po celom svetu. Individualci! Nebo im je granica. Tako smo ih i učili. Danas ne bih imao tu hrabrost.

Naca mi je poslala poruku i zamolila da napišem nešto. Uf… teško, pomislio sam. Prošlo je puno vremena. Četiri godine svog života sam posvetio klincima. Odgovornost. Šta napisati? Naviru sećanja… i emocije. Toga sam se i plašio.

Poštovane koleginice i kolege, hvala vam.

Deco, voli vas Neša.”