Skupo kao džem zaposlene majke

Piše: Jasmina Jovanović

Da bi opisali koliko je nešto skupo, obično kažemo da je skupo kao Svetog Petra kajgana. Međutim, u ovom veku kada se sve meri nedostatkom vremena a ne nedostatkom novca (mada je i novac deficitaran) može se reći da je prilično neodgovarajuća. Ali, eto, duboko je pustila korenje u jeziku i svi znaju šta je sagovornik ovom izrekom hteo da kaže.

Naime, preuzeli smo je od Grka, i bio je u pitanju Sv. Georgije, ali poenta ostaje ista. Svetitelju je dečak pripremio obrok, kajganu, i odneo mu u hram da pojede. U međuvremenu, naišla su četiri trgovca koji su ušavši u hram pojeli kajganu. Kada je Sv.Đorđe video šta su uradili, učinio je čudo, tako da nisu mogli da izađu iz hrama sve dok nisu ostavili bogate priloge za crkvu .Izašavši, rekli su da je to bila najskuplja kajgana koju su u životu pojeli. Eto, otud izreka. Par dana unazad, ili je bolje da kažem par noći, jer se nažalost sve odigravalo noću, setila sam se kajgane Sv.Petra.

Kuvajući džem u sitne noćne sate, pomislila sam kako bi i taj moj džem, da treba da ga prodajem (ne daj Bože) bio podjednako skup…

Vreme je novac, još neki premudri je skapirao, a zaposlene majke su ovu temu doktorirale…

Marele su stigle. Kada voće uzri, moguća su samo dva dalja razvoja događaja – da ga obereš i pojedeš ili iskoristiš na neki drugi način – ili da ga pustiš da propadne na drvetu. Ovo drugo je sasvim nedopustivo, iako najlakše. Začas dođu crvići, ptice ga obrste, ose ga načnu, opadne, istruli i – to je to .Ova prva opcija je i zgodna i laka kada imaš breskve, jabuke, kajsije pa podeliš sa prijateljima, pojedeš, skuvaš začas džem. Ali marele… ono dete mešovitog braka višnje i trešnje, koje niko preterano ne voli da jede (kiselkaste su deci), za sok ih je grehota cediti jer su veoma mesnate a slatko odavno ne pravim (skupo i nezdravo). Prijatelje kada zoveš da naberu sebi  – “nemaju kad” – zovi kad budu kajsije i breskve, kažu! Ma, da, važi. Zvaću kad bude berba pečenih pilića!

Za to sitno voće sa košticama niko nema vremena ni simpatije. Sem mog muža koji je imao vremena da ih posadi, godinama zaliva, neguje, orezuje, održava i slično.

Mene su naučili da se hrana ne baca. Da pola sveta gladuje, i da je skrnavljenje ostaviti rod da truli na drvetu. Da se zimi obraduješ svakoj mumificiranoj voćki iz podruma , tegle ili zamrzivača, prepariranoj povrćki i osušenim čajevima. Sve što je nekada bilo pod onom belom napasti koja zimi padne i prekrije sve, zvanom sneg. Tako su me naučili, i ispostavilo se da su bili u pravu. Sve što ukradeš od leta i sakriješ u štek, obraduje te na zimu.

Dakle, čvrsto sam rešila, spakovaću ih za zimu. Ima samo jedan problem, ne znam kada će to biti… A mora biti vrlo skoro…

One su zrele. Nema čekanja, a dan je obećavao celodnevnu akciju: starija ćerka se sprema na put, pakujem je. Mlađa sutra ima Dan vrtića, treba da doradimo još malo kostim. Najveći deo posla su uradili vaspitači, ali ima tu posla i za mamu. Treba da skuvam ručak za sutra, a još ništa nisam ni ulovila. Obično po povratku s posla obavim nabavku, ali danas sam pravo s posla morala na kontrolu kod doktora. Posle ispijanja antibiotika doktorka mi je naredila da dođem na kontrolu. Upala uha .Jeste, bolelo me je uvo za sve. Još u čekaonici, sludele su me ćerke nekim šeširom. Zvale su me dok sam bila u redu, uspaničene – Sofiji za priredbu treba uz taj kostim i šešir! Kopanjem po plakarima utvrdile su da su joj svi šeširi ili sasvim mali, ili veoma veliki. Šta sad da se radi? Za početak,vratite stvari na mesto, sredite sve što se da srediti. Živim u nadi da će me možda poslušati. Posle doktora, vreme je već odmaklo, već sam u stisci. Kamara neopeglanog veša čeka kao avet. Poželim da imam bar neku dioptriju da bih malo manje videla prašinu (koju sam skoro obrisala) i da nemam tako dobar sluh da čujem svaki put kad krcne nešto pod nogama, bilo da je mrvica nečijeg sendviča ili nešto što ne bi ni smelo da bude na podu, na primer moja minđuša koju ja sigurno nisam bacila na pod!

Polako, samo polako, sve ćeš stići. Ajmo prvo prioriteti, pristaviš ručak za sutra i podgreješ onaj od juče koji se jede danas, i dok se ručak krčka pakuješ Teodoru, pa središ kostim i izmisliš šešir. Kako se ono beše izmišlja šešir? Pošalješ muža kod kineza da kupi. Ne, okreneš drugaricu da ti pozajmi, to je bolja opcija. Muž će garant nešto da omaši. Naravno, i jeftinija opcija. Neko zvoni, otvaram, majstor koji je do onomad kod nas imao neka zaduženja. Mislim da bi moj šok bio manji da sam ugledala Mišel Obamu. Mišel mi ne bi napravila krš po kući u danu kada imam toliko posla. ’’Eto“, kaže mi on, ostale su mu neke sitnice, pa je,sad našao malo vremena. Sramota ga da više čekamo. „Ako može?“ Meni mrak pada na oči. Taman kad pomisliš da gore ne može biti, život ti pokaže da može. Dobro, šta da mu kažem, čekamo ga mesec dana, ako ga sad ne pustim doći će opet dogodine. Gde smeš majstora da naljutiš. Naravno, kiselo se smeškam ja, i puštam ga da uđe. Moj muž kapira da je krajnje vreme da učini neki herojski podvig, ali ujedno i umakne iz gužve. Javlja se kao dobrovoljac da obere marele. Oberi ih, kažem ja , a u sebi već znam da noćas neće biti spavanja.

Fale mi još samo nenajvaljeni gosti danas. Mada, ni to ne smem dva puta da kažem. Možda bi mogla da se zaključam i pretvaram da nisam tu. Ne može, majstor svaki čas izlazi i ulazi, meri, buši, radi…

Prosto se tako desi dan kada ništa ne ide po planu. Kada se sve ono što se nekom dogodi za mesec dana, tebi stane u manje od 24 sata…

Oko devet sati uveče ostalo je još samo okupati decu, raskloniti za majstorom i naravno napraviti džem. Samo. U deset sati počinje operacija vađenja koštica. Spava mi se, mnogo. Ujutru mora rano da se ustane, ali ovo je važno. Muž se žrtvuje i zajedničkim snagama koljemo marele.To je tako spor i pipav posao. ”Jel ima neka mašina za ovo?” pita me on. Ja ćutim, ne odgovaram jer bih mu rekla, ali sam lepo vaspitana. Nema, mislim se u sebi. Ova planeta je uređena od strane nekih ženomrzaca. Snajper su izmislili, i stoni fudbal, ali mašinu za kolektivnu operaciju marela nisu. Ima ona koja čisti jednu po jednu košticu. Ništa što ubrzava proces. On na pravi način tumači moje ćutanje, sve mu je jasno i nastavlja da radi i mudro ćuti. Suviše smo umorni da bi naš razgovor bio normalan. Samo nakon sat vremena ćutanja onako više za sebe kaže: „Koliko je lakše sa kajsijama i šljivama“. Naravno da je lakše, opet ja u sebi. One ne pružaju otpor, i nisu ovako klizave i ne prskaju ti u oči kiselinu… U neko doba, kada smo završili sa vađenjem koštica, pošaljem ga na spavanje. Stvarno je hteo da i dalje pomaže, ali on je sutra ceo dan za volanom, ja za monitorom. Bolje da ja budem umorna pa pogrešim slova ili brojeve, nego on…

Ostalo je još samo da ih ispasiram, skuvam, zagrejem tegle, nalijem, operem sve što smo umazali… Kuhinja mi u crvenim flekama izgleda kao scenografija za horor film. U pola dva, kada sam obrisala i poslednji trag voćnog soka, i nalila tegle,nije bilo ni trunke radosti. Jedino želja da se što pre domognem kreveta. I baš u trenutku kada sam gasila svetlo u kuhinji, negde u daljini, neko je na nekom slavlju palio vatromet i iskričavi vodoskoci svetlosti obasjali su na tren taj deo neba. Nasmejala sam se i pomislila da je to čestitka. Bravo za mamu.

Dok sam padala u polukomatozni san, setila sam se opet izreke sa početka teksta. Ubeđena sam da bi se mnoge mame složile da se opušteno može za nešto reći i da je skupo kao džem zaposlene mame. Jer za taj džem nije bilo potrebno zlato  ni novac. Već ono čega mame najmanje imaju – vreme. Toliko taj džem iziskuje truda, odlaganja drugih stvari, vremena, nesanice i volje…Bravo za sve mame koje još uvek prave džem svojoj deci!

p.s. Hvala za vatromet!