Naša deca nisu satovi koje možemo navijati. Njima ne trebaju ljudi koji štede vreme, oni čeznu za roditeljima koji svoje vreme troše na njih.
Možemo birati prijatelje i bračnog partnera, ali ne i svoju decu. Ona dolaze na svet i postaju zagonetka za nas. Ona su mala enigma čije šifre i postupke tek moramo da otkrijemo. U početku ne znaju nijednu reč; sve što osećaju, izražavaju svojim telom. Kada plaču mi smo nesigurni jer nismo u stanju da odmah utvrdimo šta im treba. Da li beba nešto traži; da li joj nešto smeta; da li je gladna, da li je nešto boli, treba li joj pomoć? Mi to ne znamo, tek moramo da utvrdimo o čemu se radi. Moramo proučavati svoju decu. I, naravno, moramo ih voleti.
Zašto je našim roditeljima bilo lakše da budu roditelji?
Danas se o ljubavi mnogo priča. O njoj se govori u svim mogućim varijantama, ali se retko pominje u vezi sa vaspitanjem dece. Knjižarske police pune su savetnika i vodiča kako treba postupati sa decom. U tim knjigama piše kako roditelji treba da se ponašaju kad dete ne sluša, kad ne spava, kad ne pazi. Iz prčvarnica ovih dušebrižnika stalno nas zasipa gomila saveta. Sve to treba samo promešati i promućkati, odrediti meru i upakovati, i eto dece: ona su gotova pred nama, mirna i poslušna, upravo onakva kakvu očekujemo. Njihova zadovoljna lica gledaju nas sa naslovnih stranica, raduju se sa korica magazina Quality Time.
„Kad nas neko pita kako bismo mi, kao roditelji, opisali ljubav prema svojoj deci, mi ga posmatramo sa potpunim nerazumevanjem. Zašto to pita kad se samo po sebi razume da roditelji vole svoj decu?“
U ovom kontekstu i u ovim knjigama, priča se o svemu samo ne i o ljubavi. Kad nas neko pita kako bismo mi, kao roditelji, opisali ljubav prema svojoj deci, mi ga posmatramo sa potpunim nerazumevanjem. Zašto to pita kad se samo po sebi razume da roditelji vole svoj decu? I čujemo sebe kako kažemo: „Ljubav, pa to je bar jasno, bez nje se ništa ne može; ona se ne dovodi u pitanje“.
Mnogi očevi i majke ubeđeni su kako su ih njihovi roditelji voleli. Ubeđeni su zato što to treba da bude tako, zato što drukčije nije moguće. Ali možda se više ne možemo setiti situacija u kojima su naše suze u roditeljima umesto utehe izazivale bes: ne možemo se setiti situacije u kojoj su naša tuga i nesreća taj bes činili još većim. Ne možemo se setiti kako nismo mogli da ispoljimo gnev, kako nismo smeli da se branimo, kako se nismo usuđivali da protivrečimo. I ne možemo se možda setiti stalno ponavljanih izreka poput „batina je iz raja izašla“. Ili „da se drvo savija dok je mlado“. Možemo li se setiti kako smo odrastali uz naređenja i bespogovornu poslušnost? I kako je u nas usađen osećaj krivice čije nam poreklo i smisao i danas ostaju nepoznati? Niko nije uspeo da odraste a da pritom ne bude povređen ili razočaran. Međutim, mi nikada sebi ne priznajemo da nas roditelji nisu voleli. To je isuviše bolno. Ko želi da tako nešto sebi prizna?
Ipak, većina nas nije sasvim sigurna da su njegovi roditelji razumeli šta nam je potrebno. Nismo sigurni da su bili uz nas kad smo plakali, da su nas uzimali u naručje kada nam je bilo teško i kada smo bili uplašeni i da su nas blagim glasom ohrabrivali kako je sve u redu i kako je ono što smo uradili ispravno ili na mestu.
