Razvoj, kao i očuvanje integriteta i slobode je ozbiljan razvojni poduhvat.
Integritet podrazumeva našu moralnost, ali i svesnost da smo svi različiti, našu samokontrolu, doslednost, ponos… Svašta je sabrano u toj velikoj reči. Tu potpunost, koju donosi razvoj integriteta vidim kao JEDINU MOGUĆU samozaštitu od nedobronamernih i toksičnih uticaja na nas.
Kako kada smo mali, tako još više kada porastemo.
Zamišljam je kao neko sito kroz koje će raznorazni toksični uticaji ostati koliko toliko daleko od nas.
Možemo živeti i u najrazvijenijoj zemlji, ali bez razvoja našeg ličnog integriteta, bićemo manje ili više hrana za nemoral i zloupotrebu.
Razvoj integriteta je mnogo teži i u svakom smislu komplikovaniji od postizanja školskih, sportskih, poslovnih uspeha ili održanja braka…
Da bi čovek bio stabilan i slobodan kroz život, potrebno je sve i svasta, ali jedan od značajnijih faktora je da u detinjstvu ima zdrave autoritete. Dakle imati ih, ali zdrave. Autoritete koji podstiču trud, a ne oduzimaju ništa.
„Biti slobodan“ znači biti sposoban da prepoznaš orobljavanje i gaženje tvojih granica. Dakle, pre svega da prepoznaš. To je najteži deo.
Kada te trener izbaci napolje da čekaš roditelje na vetru, jer nešto nisi izveo kako su zamislili, priprema te da u partnerskom odnosu budeš izbačen napolje kad ne igraš po pravilima partnera, poslodavca… To je manje važan deo, jer nekad je najbolje biti izbačen iz lošeg okruženja i sistema kom ne pripadaš iz bilo kog razloga. Ali te uči i da se vratiš čim od sebe odustaneš dovoljno da postaneš njegov plastelin za oblikovanje.
Kada ti lepi etikete da si glup/a, spor/a, nesposoban/a.. priprema te na partnerski ili poslovni odnos u kom te to neće uvrediti i neće ti se upaliti lampica za uzbunu.
Ostaćeš tu.
Taj trener, nastavnik, roditelj… najčešće nije toliko zao, samo ne zna psihologiju. Najčešće te neće preozbiljno povrediti, ali će ti uzeti samozaštitu za odnose u odraslom dobu, odnosno sposobnost da prepoznaš emocionalnu ucenu.
Pripremiće te za nemanje integriteta. Nemanje samozaštite.
Kada ti jednom to neko uzme, nije nemoguće, ali je jako teško graditi ga ponovo.
Po tom principu će devojka/momak koji su rasli u skladnoj porodici odmah pobeći i na naznake nasilja u svojoj vezi, a mladi koji su viđali scene nasilja će ostati, jer su naviknuti.
Znate priču o žabi? Kada se ubaci u hladnu vodu i kuva polako – skuva se, a kada uskoči u vrelu, primeti da nešto nije u redu i odmah iskoči.
To je to.
Sa druge strane igra hormonima sreće, pumpanje ega i stvaranje privida da smo „posebni“ je jak motiv da ostanemo uz onoga/ono što nam te mehanizme pokreće. Na tom principu stoje sve zavisnosti. Naviknemo se na povišenu i nerealnu dozu tih hormona i organizam ih traži, sve manje pita za cenu. To su lažne medalje, pa čak i one prave. Tako se postaje moderan, lepo upakovan rob sponzora, partnera, poslodavaca… To je to.
Ali nije lako ni ovaj tekst pročitati, a kamoli ceo proces prepoznati, ako su ti još u detinjstvu pogasili senzore.
Pitanje nad pitanjima, koliko je odraslih kojima integritet nisu ukrali, pa sad mogu da se bore za decu?
Malo.
Piše: Snežana Golić
Izvor: Detinjarije.com
