Šta bi bilo kada bismo deci omogućili da koriste internet tokom testiranja?

Plan i program nastave u školama uglavnom se tiče prošlosti kao takve. Sadrži sve ono što mi kao čovečanstvo već znamo. Sva ova znanja podeljena su po predmetima i gotovo se sipaju deci u glavu. Jedan nastavnik iz Indije objasnio mi je slikovito kako to funkcioniše u praksi, govoreći o modelu nastave „praznog suda i vedra“. Dečji um tretiramo kao prazan sud u koji nastavnik uliva znanja pravo iz punog vedra. Znamo da to radi posao. Eto, upravo tako sam i ja uspešno napunio jedan sud.

Ali šta ako umesto gomile vedara punih vode zamislimo ogromno jezero iz koga deca mogu zahvatiti vodu sama?

Model obrazovanja po principu praznog suda i vedra relikt je prohujalih vremena u kojima se za jezero znanja nije ni moglo znati. Sada to jezero postoji, zove se internet, i iz njega vode može zahvatiti svako ko ima pristup mreži. A ako iz nekog razloga ne možete da zahvatite dovoljno vode iz dubina sami, tu su prijatelji da vam pomognu. Džuli Stern objasnila je ovaj problem uz pomoć slične analogije u knjizi Alati za podučavanje konceptualnom razmišljanju u srednjoj školi: osmišljavanje časova i načina testiranja za učenje po dubini.

Tradicionalni modeli nastave podrazumevaju prilično pasivnu ulogu učenika, čije je samo to da strpljivo sačeka da nastavnik izloži činjenice ili ideje u vezi sa gradivom, pa da oni to lepo „pokupe“ i odlože u mentalne teglice. Cilj ovakvog obrazovanja jeste da učenici sva neophodna znanja drže u glavi do kraja školske godine (ili makar do testa ili pismenog zadatka), pa onda da sadržaj onih teglica lepo istresu na papir kojim dokazuju da su to nešto i naučili. Takvo obrazovanje ne traži od učenika da oblikuju svoje mišljenje u vezi sa temom niti da tumače ono o čemu uče za sistem su oni samo prazne table po kojima se ispisuju ideje i mišljenja drugih.

Bilo bi dobro napomenuti i konkretne primere u vezi sa ovim.

Ako čelična kuglica padne sa visine od 10 centime tara na vaš dlan, boleće manje nego kada gumena loptica padne na isto mesto sa jednog metra visine. Ali, ako bi čelična kuglica pala na vaš dlan sa jednog metra, bolelo bi vas daleko više nego udarac gumene loptice.

U fizici je razlog ove pojave poznat ravno 300 godina, a korisno je znati ga. Možete relativno lako odrediti čime da gađate nekoga i sa koje visine je najbolje uputiti hitac.

Da proverim vaše znanje u vezi sa ovim zakonom fizike, mogao bih vam postaviti sledeće pitanje: „Ako čelična kuglica i gumena loptica padnu na vaš dlan sa velike visine, udarac čelične kuglice će više boleti. Zbog čega?“

Nažalost, na testovima i ispitima niko vam neće postaviti ovako sročeno pitanje. Umesto toga, zadatak najčešće glasi: „Čelična kugla težine 200 grama pada sa visine od jednog metra. Kojom brzinom će udariti o tle?“

Danas odgovor na to pitanje možete lako pronaći uz malu pomoć telefona, pod uslovom da znate šta tražite. Nije važnije znati izračunati brzinu pada od razloga zbog kog brzina zavisi od visine sa koje je predmet bačen. Zbog čega je udarac jači što je visina veća? Ova pitanja, međutim, retko ko postavlja.

Evo još jednog primera.

Arheolozi su pronašli figuru na nalazištu u dolini Inda, na mestu na kome se nalazio jedan od najstarijih gradova na svetu, Mohendžo-Daro. Figura je izrađena pre oko 5000 godina i predstavlja mladu igračicu koja odiše samopouzdanjem. Ko su bili ljudi koji su je napravili i u koje svrhe?

Da odgovorimo na ovo pitanje, trebalo bi da vladamo prošlošću, odnosno da znamo šta je umetnost, zbog čega civilizacije ulažu u nju, te koliko novac i vreme utiču na razvoj umetnosti. Odgovor bi nam mogao pomoći da razumemo ulogu umetnosti u savremenom svetu i da predvidimo tokove njenog razvoja u budućnosti.

Na većini ispita nećete pronaći ovako formulisano pitanje. Pitaće vas o vremenu u kom je figura izrađena, za godinu otkrića i imena arheologa koji su je pronašli. Ispiti moraju biti dosadni i zasnovani na činjenicama, a za to postoji razlog.

Ispitna pitanja zasnovana su na činjenicama jer su takva pitanja jednostavnija za bodovanje, odgovori su ujednačeni ako su tačni i lakše se uobličavaju. Kada ne bi bilo tako, za milion ispitanika bilo bi potrebno milion ispitivača da pregledaju testove. Kada na pitanje postoji samo jedan tačan odgovor, ocenjivanje je ujednačeno. Ali ako na pitanje postoji više odgovora, procena je kvalitativna i rezultat zavisi i od toga koji ispitivač je pregledao zadatke. Neujednačenost je veliki problem za sistem koji teži poštenom i jasnom kriterijumu ocenjivanja.

U stvarnom životu stalno koristimo internet da pronađemo odgovore na razna pitanja. Šta bi bilo kada bismo deci omogućili da koriste internet tokom testiranja? Kada sam ovo predložio na jednoj konferenciji, jedan nastavnik je prestravljeno doviknuo: „Pobogu, pa na sva pitanja će dati tačne odgovore!“

Uveren sam da bi dozvola za upotrebu interneta na testovima promenila čitav obrazovni sistem. Dovoljno je samo da se neka vlada negde na svetu odluči na takav korak – da donese jednostavnu odluku da učenici mogu koristiti internet tokom ispitivanja u školi. Takva odluka bi nužno uticala na promenu nastavnih planova i programa, na samu nastavu i način na koji se prave testovi. Ali, hoće li iko pokušati da sprovede ovo?

Nekada me je ovo pitanje zaista mučilo, ali to više nije slučaj jer znam da će se ovo obistiniti kad-tad. Tehnologija se razvija toliko brzo da uskoro neće biti moguće proterati internet iz učionica, a da se ne moraju gasiti sateliti ili hirurški odstraniti implantanti. Internet će postati deo testiranja pre ili kasnije, a kada se to dogodi, uništiće do temelja postojeći obrazovni sistem.

Tokom 2018. godine, stručnjaci iz MIT- ovog instituta Media Lab predstavili su uređaj koji reaguje na neverbalni govor (mikropokrete govornih organa) omogućavajući ljudima pretragu interneta a da niko ne čuje komande koje zadaju kompjuteru (Hardsti, 2018). Uređaj zatim šalje odgovore koje korisnik čuje u slušalicama.

Za svakoga ko koristi takav jedan uređaj mogli bismo reći da „zna“ sve, makar kada je reč o sadržaju“, a ne „veštini“. Na pojavu ovakvih uređaja prosvetne vlasti mnogih zemalja reaguju pokušajima da obrazovne modele zasnovane na vladanju gradivom“ zamene onima koji u prvi plan stavljaju postavljanje relevantnih pitanja i razvoj veština, kao i da se programi nastave prilagode u skladu sa time.

Pa čak i uz sve te napore i dalje postoje pitanja na koja ne znamo odgovore. Ne zna ih ni internet. To su pitanja na koja će odgovarati neki budući učenici na testovima. Zamišljam svet u kome će ispit izgledati ovako: odgovarate na pitanje o kome možete pronaći svega par informacija na internetu, a veze između njih pravite sami, snagom sopstvenog uma.

Oduvek je bilo kvalitativnog ocenjivanja – uzmimo za primer samo koncerte, balet ili pisanje sastava. Imamo mi već kriterijume za procenu uspešnosti u takvim situacijama. Potrebno je da te kriterijume primenimo i u školama i na maturama. Ne sumnjam da će to biti skupo, ali alternativu ne vidim.

Odlomak iz knjige „Škola u oblaku: Horizont budućnosti obrazovanja“

Autor: Sugata Mitra

Izdavač: Eduka

NAJZNAČAJNIJA KNjIGA O OBRAZOVANjU NAPISANA U 21. VEKU

Kad je postavio prvi kompjuter u nišu u zidu usred sirotinjske mahale Kalkadži u Delhiju u Indiji u poslednjoj godini HH veka, fizičar Sugata Mitra nije ni slutio kakav će globalni značaj ovaj ogled imati za promišljanje obrazovanja u HHI veku. Deca su slobodno mogla da pristupaju kompjuteru i da ga koriste za učenje. Ogled je pokazao da deca mogu spontano da nauče kako da upotrebljavaju kompjuter bez ikakve formalne obuke.

Mitra je ovo nazvao minimalno-invazivnim obrazovanjem. Ogled je posle sproveden više puta širom sveta, donevši svom tvorcu popularnost i međunarodno priznanje.

Novac dobijen uz nagradu čuvene organizacije „TED” koja je dodatno promovisala njegov rad, Mitra je iskoristio za otvaranje sedam laboratorija za učenje koje je nazvao Škole u oblaku. U njima je ispitivao učenje u samoorganizovanim sistemima kao fenomen u povoju.

Rezultati tog oglednog projekta izloženi su u ovoj, po mnogo čemu revolucionarnoj knjizi. Oni dovode u pitanje uvrežene koncepcije nastavnih planova i programa, kao i ispitivanja učenika i značenja pojma „znanja” u HHI veku, u eri interneta.

Škola u oblaku stoga ima potencijal da bude presudna knjiga o obrazovanju naše savremenosti – Slobodna deca Samerhila naše generacije, koja se suočava sa novim obrazovnim izazovima u kojima je nemoguće zaobići presudan uticaj tehnologije.

Sugata Mitra je otuda jedan je od najznačajnijih savremenih mislilaca u oblasti obrazovanja. Penzionisao se na poziciji profesora edukativnih tehnologija na Univerzitetu Njukasl 2019, a sada je nezavisni istraživač, govornik i autor, globalno najpopularniji po ogledu Kiosk znanja iz 1999. godine i govorima koje je o tom iskustvu održao na čuvenoj TED platformi.

Ovaj doktor fizike, mnogo poznatiji po svom oglednom promišljanju obrazovanja, dobitnik je velikog broja nagrada i nosilac počasnih doktorata u mnogim zemljama. Njegova interesovanja uključuju dečje obrazovanje, rad na daljinu, samoorganizaciju sistema, kognitivne sisteme, kompleksne dinamičke sisteme, fiziku i polje ljudske svesti, čineći ga modernom renesansnom ličnošću i intrigantnim izvorom ideja u različitim oblastima.

Izvor: Detinjarije.com