Namere i trud koji ova majka ulaže dolaze iz čiste ljubavi i to je jasno kao dan. Želi da se ceo svet pred njima otvori, a sve ono što radi da bi im pomogla da ostvare nešto za šta ona veruje da će im osigurati sreću i uspeh, zapravo je možda kamen spoticanja na tom putu.
Marijana je izuzetno pametno i sposobno dete i njena majka je na to svakog dana podseća. Ali, nikakvu istinsku pohvalu Marijana ne dobija za sam trud koji ulaže da reši taj težak zadatak iz matematike ili završi projekat. Ako je na kraju napornog procesa rešavanja zadatka rezultat koji je ona dobila pogrešan – ona je omanula, bez obzira na to koliko je truda uložila ili šta je u tom procesu naučila. I uprkos tome što niko to ne primećuje, baš u ovim situacijama deca najviše uče. Uče kako da budu kreativna i traže rešenja problema. Uče se samokontroli i istrajnosti. Uče se da prepreka nije trenutak da se odustane, već da se traži drugi put do rešenja. Ali, pošto su toliko uplašeni od same pomisli na neuspeh, jednostavno se trude da ulaze u intelektualno što manje rizične situacije. Znaju da ako probaju nešto drugačije i to im ne pođe za rukom, taj neuspeh biće neka vrsta dokaza da i nisu baš toliko inteligentni, čim im se može desiti da omanu.
Bolje je igrati na sigurno.
Da li je stvarno tako? Da li je to ono što želimo da postignemo? Decu koja ređaju petice, ali mrze učenje? Decu koja su akademski uspešna ali se plaše da zarone u nepoznato i naprave velike stvari?
Marijanina majka je veoma uspešna žena, a bila je i odličan đak. Zna koja je vrednost napornog rada, naučila je to na svom primeru. Njoj je njena majka dozvolila da greši, pada i ponovo ustaje, igra se i uči, ali danas kad ona ima svoje dete, nije u stanju da uvidi značaj i vrednost borbe za cilj. Želi da svom detetu pruži sve, a zaboravlja da najvažnija iskustva u detinjstvu dolaze od onog osećaja kad se suočavate sa izazovom, onih trenutaka kad se izgubite u pokušajima da nešto postignete, kad padnete pa morate ponovo da ustanete, i to vam nije teško jer znate da vas na kraju puta čeka neko novo saznanje.
Na kraju, razumem ovu majku, jer je ona kao ja. I reći joj istinu teško je iz dva razloga: zato što se plašim da će je to naljutiti i da će početi da se brani, ali i zato što i sama moram da se suočim sa istim greškama, i kao učitelj i kao roditelj. Ali, istina je jedina koja u ovom slučaju može da nam pomogne da mi pomognemo svojoj deci da ponovo pronađu svoju intelektualnu hrabrost, svoj entuzijazam za učenje i snagu koja im je potrebna da bi izrasli u nezavisne, sposobne ljude.
I, ako bude sreće, dočekaćemo da odrastu i zahvale nam. Na tome što smo bili spremni da im živote učinimo malo težim danas, kako bi bili spremni da biju bitke koje ih čekaju sutra.
Piše: M. I.
Izvor: Zelena učionica
