Posle je Ivici i Marici kod kuće bilo bolje nego ikad. Jer je njihovom tati, drvoseči, teško palo što je dopustio da zamalo budu veštičiji ručak. Pa im je, da se iskupi, svaku želju ispunjavao. Deca su bila dobra, nije da nisu. Samo, otkad su se vratili kući, stalno su im se jeli slatkiši.
To je izgledalo ovako:
Tata za doručak napravi kačamak. Deca ni da pogledaju. – ‘Oću napolitanke! – kaže Ivica. – Ja čoko-bananicu! – traži Marica.
Tata se obuče, i trk do radnje da kupi slatkiša.
Za ručak ispeče krompira. Deca ni da pomirišu. – Ja ću princes-krofne! – kaže Ivica. – Meni tulumbe! – traži Marica.
Tata – trk u kuhinju, mesi testo, filuje kolače.
Za večeru skuva špagete. Nema deteta da ne voli špagete, mislio je, ali se prevario. – Meni ćeš puslice! – kaže Ivica. – Meni sladoled!
Tata – trk po mikser, muti belanca, pravi poslastice.
Onda su Ivici i Marici dosadili svi poznati slatkiši, pa počeše da smišljaju naročite, kakve niko nigde nije video, a ni probao.
– ‘Oću čokoladno jaje na oko! – izmišljao je Ivica. – Ja žele-kokice! – smišljala je Marica.
– Meni gulaš od puckavih bombona! – A meni karamel-paprikaš!
– Šećerna čorba! – Šlag od cvekle! – Medeni krastavčići! – Vanila – ćevapčići!
Tata se hvatao za glavu i dovijao kako je znao da napravi sve đakonije koje Ivici i Marici padnu na pamet, a padale su im neprestano, čak i u snu. Tako se jednom, kroz noćnu tišinu drvosečinom kućom prolomi urlik: – Krooov!
On skoči iz kreveta, misleći da im se krov ruši, al’ kad pogleda uvis – ništa.
– Krov!– vrištala je Marica. – Čokoladni krov veštičine kuće! Tatice, jede mi se!
Tata joj iz frižidera donese gomilu raznih čokolada, ali Marica namršti nosić:
– Krov. I tačka.
– Marice, sine, gde čokoladni krov da ti nađem? Uzmi, blago tati, čokoladu s rižom…
Marica odmahnu glavom.
Vide tata da mu nema druge, nego da se spremi i krene u šumu, do veštičine kuće. Ali gde je to? Kako da je nađe?
Marica mu objasni: – Moraš da odeš duboko, duboko u šumu.
Ivica dodade: – Onda moraš da se izgubiš!
Drvoseča ih posluša i krenu, zađe u šumu duboko, duboko, tamo gde su krošnje guste i mračno je kao kad se zatvoriš u ormar.
– Sad još samo da se izgubim – pomisli.
Ali nije lako odraslom čoveku da se prosto izgubi. Trudio se, pa ništa. Onda se seti da zažmuri, pa je tako žmurećki hodao neko vreme, te stade i okrenu se ukrug nekoliko puta, da zavara sebi trag. Kad je otvorio oči, nije imao pojma odakle je došao, i odahnu sa olakšanjem.
Nije dugo prošlo, te ugleda kuću – divnu kuću od kolača, sa prozorima od marcipana i krovom od čokolade. Na ogradi od keksa i bombona je stajala mrka mačka i šapicom se umivala. Drvoseča pritrča, i taman da odlomi poveće parče krova i strpa ga u ranac, kad neko viknu cvrkutavo: – Ju-hu!
Kroz prozor je mahala ljupka devojka i rukom ga pozivala da uđe. Širokim osmehom pokaza dva reda blještavo belih zuba. – Dobro mi došli! Izvolite, uđite slobodno! Eto meni gosta! Hi-hi!
Drvoseča uđe i predstavi se, pa zamoli za parče čokoladnog krova.
Devojka mu nasmejano odgovori: – Ma, nema problema! Poslužite se, svakako, samo prvo sedite, pobogu, odmorite malo, toliki ste put prevalili…tako, izvolte, izujte cipele, sad ću ja da pristavim vodu za kafu, čaj, sokić jedan… može? Može!
Devojka za trenutak nestade u kuhinji, ne prestajući da priča. – E, baš se radujem! Dobro ste mi došli! Hi-hi! Ostavite kaput tamo, pokraj metle, slobodno. Tako mi retko gosti dolaze! A nije ni čudo, otkad sam se doselila ovde, bogu iza nogu, niko da svrati, a meni mladoj nije lako da budem sama u velikoj, mračnoj šumi. Sokić, izvol’te. I, kažete, malo krova biste? Ih, pa nisam ja nakraj srca kao što je bila moja stara teta Negica… Od nje sam, vidite, ovu kućicu nasledila.
Drvoseča je klimao glavom.
– A beše malo mrzovoljna moja teta Negica – nastavi devojka – malo nervozna, i baš osetljiva kad joj neko kućicu dirne! Ali, bože moj, pa neće se ni primetiti ako malo krova ponesete dečici, nek se slade. Samo, molila bih vas, kad ste već tu, da pogledate taj moj ormar, vidite kako škripi, a ja sam slaba da ga sama pomerim i popravim!
Drvoseča začas popravi ormar koji škripi, devojka hitro pokupi nekoliko cipela koje su iz njega ispale, pa reče, osmehujući se široko: – E, baš ste me spasili, uzdravlje nek je čokolada dečici! Još samo, molila bih vas, kad ste već tu, da pogledate taj moj čiviluk, vidite kako se klima, a ja sam slaba da ga sama pridržim i prišrafim!
Drvoseča začas popravi i čiviluk koji škripi, devojka prikupi i skloni sa poda nekoliko kaputa koji su sa njega spali, pa reče, pokazujući blještave zube: – Božanstveno! Hi-hi! Niko to ne bi bolje uradio! Vi se u sve razumete! Molila bih vas još, samo da pogledate tu moju peć, ne mogu ljudski vratanca da se otvore, a baš pripremam divnog ćurana da pečem!
Drvoseča ode u kuhinju, stade pred veliku peć, i otvori je širom. Devojka stade iza njega i reče:
– Bravo! Samo još proverite da li se vatra razgorela, kad ste već tu!
Drvoseča se saže da pogleda, a devojka se zatrča, i svom snagom: – TRAS! – gurnu vrata od špajza.
– Uh! – huknu – i ovim vratima treba popravka!
Uđe u špajz, iznese povećeg ćurana, i ubaci ga u peć.
– Još čorbicu da pristavim – dodade, naginjući se nad ogromni kazan u kome je nešto pućkalo.
Utom mrka mačka utrča u kuhinju, i glasno zamjauka. Drvoseča ustuknu, devojka se nasmeja, i pokaza sve svoje zube. – Strpi se – reče mački – samo što nije! Hi-hi!
Odjednom, zgrabi drvoseču za ruku i povuče ga ka kazanu, sevajući zubima koji su postajali sve belji i sve oštriji: – Kad ste već tu, još samo da dodamo nešto za pod zub!
– Pusti me! – branio se drvoseča, pokušavši da se oslobodi, ali stisak je bio sve jači, kazan sve bliži, a devojčin osmeh sve strašniji!
– Hi-hi-hi! – kikotala se – Za pod zub! POD ZUB! ZUUUUB!
– Neee! – vrisnuo je drvoseča i – probudio se.
– Zub! – gurkala ga je Marica. – Ivicu boli zub! Tata, je l’ čuješ?
Drvoseča skoči iz kreveta i protrlja oči. Pa reče:
– Ivice, spremaj se, idemo kod zubara! A ti, Marice, trk na pijacu! Danas za ručak jedemo prokelj. I tačka.
Autorka teksta i ilustracije: Zorana Popović
Izvor: Detinjarije.com
