Piše: Željka Kurjački Stanić, psihoterapeut
Razmišljanja i saveti su krajnje lični, ali bih volela da svaka mama, čija je beba još mala, doživi ove savete samo kao poziv da razmisli šta bi njoj pomoglo, da ih shvati samo kao psihološku dozvolu, ohrabrenje da ne mora uzimati tuđe savete za ozbiljno i da ima obavezu pred sobom da radi onako kako njoj i samo njoj treba, bez obzira da li drugi misle da to valja ili ne valja.
Recimo, meni su svakodnevno, krajnje dobronamerno, davali savet da „spavam kad bebe spavaju“. Meni to uopšte nije polazilo za rukom, niti mi je prijalo, ali sam negde u sebi verovala da bih trebala tada da spavam. Sve dok nisam shvatila da meni više prija da „plačem kad bebe plaču“, kako je to rekla moja drugarica, odnosno da mi je, više od sna, trebalo da prihvatim trenutke kada sam očajna, kada ne mogu više, kada plačem i utapam se u samoprekoru i samosažaljenju. Ti retki trenuci kada sam se tako osećala, dopuštala sam sebi da padnem na samo dno očaja, zbog strahova, zbunjenosti, osećanja krivice, neispavanosti – svih tih očekivanih emocija kad tek postanemo mame. Ti trenuci su za mene bili katarzični i trebali su mi da probude u meni borbenost i brigu o sebi. Nakon njih sam se osećala preporođeno, ohrabreno, snažno. Ali da nisam sebi dozvolila da povremeno osetim očaj, jednako bih ga osećala, ali ne bih bila preporođena nakon tih padova, nego bih se gušila u osećanju srama i krivice.
Prvih godinu dana sa bebom su stresni, bilo da je to prva beba, ili, kao u mom slučaju blizanci, tj. dve prve bebe, ili imate još starije dece koja su itekako svesna da je došla nova beba i žele da urade sve da mamu osiguraju samo za sebe.
Svaka mama, kada porazmisli i porazgovara iskreno sama sa sobom, doći će do zaključka šta je to što je njoj potrebno da uradi i priušti sebi kako bi se osećala smirenijom, opuštenijom i imala doživljaj da živi svoj život na način na koji želi.
Evo šta je meni mnogo pomoglo:
Moji jutarnji rituali – kad god sam uspevala da se probudim malo pre nego što se bebe probude i kad god bih sebe naterala da odmah ustanem i uradim svoju jutarnju toaletu, stavim kremu na lice, sredim kosu, skuvam kafu, uradim nekoliko vežbi istezanja, obučem trenericu, dan mi je počinjao mnogo lepše. To je jednostavno nešto što je meni veoma značajno – da ne budem čitavo prepodne u pidžami i sa čupavom kosom. Naravno da je savršeno u redu biti u pidžami kada i onako ne idemo nigde, i ja ne bih imala ništa protiv kad bi mi to prijalo. Ali znam da se ja osećam mnogo bolje kada sredim kosu i lice, i pojedem doručak čim ustanem. Takva sam i kada sam to shvatila, kada sam uvidela koliku razliku u mom raspoloženju to pravi, stavila sam to pod obavezno. Navijala sam sat da tiho zvoni bar pola sata pre nego što bebe ustaju (naše bebe odlično spavaju noću, tako da sam mogla da znam kada im je vreme za ustajanje). Od tada se taj ritual nije dovodio u pitanje. To mi je mnogo, mnogo značilo.
Nakon godinu dana, sada mi više nije potrebno da navijam sat ranije, budim se kada me oni probude i onda zajedno „odmarširamo“ u stilu male vojske u kupatilo da peremo zubiće i pravimo doručak posle toga.
