Bazične životne vrednosti i vaspitanje se “primaju” do početka puberteta i to iz načina života, a ne na časovima i “rečima”. Uz to, prvo se gradi temelj, pa onda građevina. Taj temelj je vaspitanje i on nije samo temelj individualne ličnosti, već “cigla” ugrađena u temelj društva…
Uporno pokušavamo da vaspitavamo rečima i to onda kada je “voz” odavno prošao. Nikako da priznamo da je moć reči mala u odnosu na moć dela…
Sledeće, kod dece snaga osećanja je neuporedivo izraženija od snage razuma, (na žalost ovo se sve više odnosi i na odrasle), a mi o tome nemamo pojma. Obraćmo se jezikom razuma onima koji govore jezikom osećanja, i čudimo se što nas ne razumeju. Ako ćemo da budemo iskreni, ne razumemo ni sami sebe. Pristajemo da se bavimo glupostima čak i kada smo sigurni da u tome nema nikakvog smisla. Ni ne slutimo da su jezik razuma i jezik osećanja dva suštinski različita jezika bez obzira što se koriste iste reči…
Kada sveukupna nastava u mlađim razredima bude usmerena na život i vaspitanje, tada možda nešto krene na bolje. Sve dok dozvoljavamo da na odmoru bude obrisano ili srušeno ono što se sa mukom gradi na času, uzalud je podgrevati iluziju da se nešto može promeniti.
Ne vredi žednog hraniti, niti gladnog pojiti, a škola na sve načine pokušava upravo to. Kljukamo decu naukom, a većina njih se pita šta će im to u životu. Najgore je što su uglavnom u pravu i što tek po neko pronađe sebe na tom putu. Ko ne razume život, njemu ni nauka ni zadovoljstva ne mogu doneti ispunjenje…
Prva četiri razreda su razredi za životne vrednosti. To je ono za čime deca vape dok trče od jednog do drugog zadovoljstva.
To traže, ali mi to ne razumemo jer ni sami nismo dovoljno njima hranjeni. Naučeni smo da je važnije ono što znamo, pa čak i kada je pogrešno, nego ono što jesmo kao biće. Ne usuđujemo se da priznamo da nema te nauke koja dete ili čoveka može učiniti dobrim ako je u “duši” ono drugo. Ono što znamo nije, i ne može biti, ono što jesmo. Možemo znati “sve” i biti loši, ali i ne znati “ništa” i biti dobri. Ako nismo ispunjeni dobrotom, to se ničim ne može nadomestiti, pa ni ispunjenošću znanjem, ni ispunjenošću ljubavlju… GLADNOG NE VREDI POJITI, NITI ŽEDNOG HRANITI. U toj rečenici je koren najvećeg problema koji nagriza ne samo školu, već i društvo…
Ne trebaju nam planovi i programi da bismo decu hranili životom, niti nam treba zadovoljstvo da bismo decu pojili zadovoljstvima i ljubavlju. To su periferne stvari u poređenju sa smislom postojanja. Treba nam da osvestimo da nije isto misliti i maštati, i da nije dobro sve što je lepo i prijatno. Da bismo tome naučili decu, prvo je potrebno da shvatimo da su nauka i znanja zidovi koji lako pucaju ako su u temelji sagrađeni od ljubavi, zadovoljstava i sebičnosti, umesto od dobrote i vaspitanja… Čemu škola ako ne nalazi način da deci objasni da postoji nešto uzvišenije, važnije i potpunije od osećanja i ljubavi – nešto što čoveka više čini čovekom od odela i šminke kojom prikriva svoje nečoveštvo sa kojim nije rođen, već koje je sticajem okolnosti prigrlio jer nije prepoznao ništa vrednije, obično zato što nije imao podršku da prevaziđe sopstvenu sebičnost. Koliko decu hranimo (čistom i izvornom) dobrotom, toliko možemo da očekujemo od vremena u koje ih šaljemo…
/Iz seminara: Umetnost vaspitanja, i Rad sa prezaštićenom decom/
Momčilo Stepanović
Izvor: Zelena učionica
