“Šta ‘oćeš, retardu?” deci je normalno

Novi problem nije u onome koji izgovara, koliko u činjenici da počašćeni ne reaguje. To je današnji sleng. To je “dobar dan”. To je standard.

Piše: Snežana Golić, pedagog

Postoji jedna značajna razlika izmedju današnjih klinaca i nas..

“Šta ‘oćeš, retardu?” deci je normalno.

Nema puno novih pojava u odrastanju zbog kojih sam zabrinutija nego što bih bila’ 85, ali nesvest o uvredama može prerasti u ozbiljan problem.

I ranije su se drugari medjusobno “častili”, ali uz dozu humora, a ta kombinacija je značila – ” mi smo bliski prijatelji”.

Danas je situacija drugačija, ne moraju biti bliski, ne moraju se našaliti, niti nasmešiti da bi rekli nekome “debilu”.

Znamo da ne možamo da menjamo druge, zaostalih u razvoju, koji do kraja života sa uvreda ne predju na argumenate je uvek bilo i biće.

Bio je to znak za nas – ovde nemaš šta da tražiš.

Novi problem nije u onome koji izgovara, koliko u činjenici da počašćeni ne reaguje. To je današnji sleng. To je “dobar dan”. To je standard.

Celog života sam jako osetljiva na ton kojim mi se obraća bilo ko. Direktor meni, ili ja njemu, svi znaju da sa mnom uz povišeni ton ide i problem. To me sačuvalo bezbroj puta. Nikada nisam osetila potrebu da se “prilagodim”, već je zemljotres, pa ako je trusno područje i razlaz, bila najbolja opcija za mene. Nisam pogrešila.

Kako će deca sada razlikovati medjusobno (ne)poštovanje?

Iako duboko verujem u potencijale današnje dece i verujem da će me demantovati i naći 101 način to da srede kada zagrebu zrelost, ipak mi ne prija kada vidim njihove prepiske i čujem razgovore . Instinkti mi govore da treba da reagujem, ali ne znam kako da ne izazovem kontraefekat.

Da li je problem? Šta mislite kako će se to razvijati?

I nisu ih to učili roditelji, već je kriva vršnjačka edukacija i prenošenje na taj način naučenog dalje – nakon redovnog praćenja internet heroja.

Izvor: Razvojni centar Faktor

Podeli tekst: