Narcističke crte ličnosti šire kao epidemija, istom brzinom kao i gojaznost. Milenijalci su generacija koja veruje da uvek zaslužuje najbolje, a nema upečatljivijeg simbola njihove samozaljubljenosti od selfi manije. Stalno lupamo glavu na temu – šta da činimo sa našom narcioidnom decom. Ali, niko ne postavlja pitanje, šta se dešava kada narcisi postanu roditelji?
Narcizam odlikuju nedostatak empatije, pridavanje sebi preterane važnosti i stalna potreba za obožavanjem od strane okoline.
Narcizam odlikuju nedostatak empatije, pridavanje sebi preterane važnosti i stalna potreba za obožavanjem od strane okoline. Taština i pohlepa su u srži narcisoidne ličnosti, kaže Ramani Durvasula, autorka knjige „Kako preživeti vezu sa narcisom“.
Naravno, svi smo mi pomalo narcisi, to je sasvim ljudski i zapravo predstavlja razvojnu fazu kod mladih. Problem nastaje kada narcizam počinje da utiče na naš posao i međuljudske odnose. Narcisi veruju da su posebni i da zaslužuju bolji tretman nego ostali. „Većina nas prestane da tako misli o sebi oko šeste godine, i ne bi smelo da se desi da takvi budemo i sa 40 godina,“ kaže Durvasula.
Međutim, kada narcizam opstane kao odlika ličnosti i u zrelom dobu, dešava se da roditeljstvo postaje izvor frustracije. Deca ne pružaju narcisima tretman za kojim oni žude. „Nenahranjeni“ narcizam čini da roditelji reaguju na dva načina. Jedni sasvim izgube interesovanje za svoju decu i obožavanje počnu da traže na drugoj strani. Drugi na svoju decu gledaju kao na sopstveni odraz i počinju suviše da se unose u roditeljstvo i preterano kontrolišu decu. U oba slučaja, narcisoidni roditelj je emocionalno udaljen i suštinski hladan.
Narcisoidni roditelji svoju decu koriste kao sredstvo za napredovanje. Uspeh deteta je razlog da se oni osećaju dobro, pa takvo dete zapravo postaje njihov „trofej“, kaže Kit Kempbel, profesor psihologije sa Univerziteta Džordžija i stručnjak za narcizam. Roditelji narcisi imaju visoka očekivanja od dece – pritiskaju ih da budu uspešna u sportovima, da pohađaju vrhunske fakultete i ostvare karijere koje obezbeđuju visoki status. Oni veruju da su njihova deca posebna i da zaslužuju vanredne prilike i privilegije. Ne prihvataju ništa osim savršenstva. Na decu gledaju kao na deo sebe, a kada im očekivanja ne budu ispunjena, uskraćuju pažnju i otuđuju se, objašnjava Durvasula.
Narcisoidni roditelji svoju decu koriste kao sredstvo za napredovanje. Uspeh deteta je razlog da se oni osećaju dobro, pa takvo dete zapravo postaje njihov „trofej“
Deca nisu u stanju da izađu na kraj sa hladnim i uzdržanim stavom roditelja. Potrebno im je da osete bezuslovnu ljubav kako bi se osećala sigurnom. Od toga zavisi da li će u životu moći da uspostavljaju zdrave odnose sa drugima, kako će gledati na sebe i reagovati na stres. Kada se u detinjstvu ne uspostavi vezanost između roditelja i deteta, posledice su doživotne.
Deca narcisa pate od niza psiholoških problema. Sklonija su depresiji, anksioznosti, nedostatku samokontrole, poremećajima u ishrani, niskom samopouzdanju, poremećenom identitetu, zloupotrebi hemijskih supstanci i perfekcionizmu. Sara Šo je ćerka narcisoidne majke, kojoj je najvažnije bilo kako ona izgleda i da li je vitka. Od rane mladosti ju je doterivala i pripremala da se uda za bogatog muža. Kada je Sara završila u bolnici teško povređena u saobraćajnoj nesreći i borila se za život, majčina prva reakcija bila je da pozove frizera da joj sredi kosu. „Najstrašnije od svega bilo je što sam ja pomislila da će me majka sada možda voleti, jer me je zamalo izgubila.“
Budući da ne živimo u vakumu, narcizam drugih roditelja utiče i na način kako svi podižemo decu. Njihova opsednutost dečjim potignućima stvara takmičarski odnos i među decom i među roditeljima.
