Šta si radila trideset godina kad si sad počela da praviš pitu sa malinama?

Kada sam na papiriću dobila napisano GAP i naziv leka koji treba da pijem, bar godinu dana sam pokušavala da shvatim šta je to, uz opiranje korišćenju leka.

Počela sam da živim anksioznost, iako uopšte nisam kapirala šta je to zaista, svakako nije značilo razdraganu poletnu kupovinu gotovih kora za pitu od malina, njihovo savijanje u lepezu i brižljivo slaganje u tepsiju, pravljenje smese i posipanje malinama i šećerom u prahu. Ponekad je bilo teško uopšte početi dan. Ustati iz kreveta, pronaći jednu, bilo koju stvar koja će me motivisati da ustanem. Nisam imala dete, pa sam izlazila iz sobe daobrišem plastični maslinasti sto u dvorištu. Već sa drugom stolicom, mozak mi je govorio: Vrati se nazad, u krevet, samo sebe zamajavaš s ovim, neće tebi nikada biti bolje.

To sam radila, na primer.

Učila da živim sa njom, da funkcionišem sa njom, da jedem sa njom, sečem meso s njom, hodam sa njom, tražim posao sa njom, radim sa njom, spavam sa njom u malom krevetu, perem kosu dva puta, ustajem, pričam, budem. Samo budem.

Otkrivala sam njena lica. Svih 856. Nijedno nije bilo zanimljivo. Čak ni duhovito.

Da li znate kako izgleda kuvanje kad ste anksioznosti? Dok sečete luk razmišljate da li ste sposobni da sebi naudite sa nožem, da li će vam ikada biti dobro, šta ako se ovakve misli nastave, kako svi mogu normalno da žive, seku luk, dinstaju ga, pa krene očaj, paralisanost i niz fizičkih simptoma zbog kojih nemate snage da savijete koru u lepezu, kamoli dvadeset kora u dvadeset lepeza, da napravite pitu sa malinama koju nećete od muke i straha moći da jedete. Jebo pitu, borba za opstanak.

Anksioznost vas tera da mislite samo o svojim psihičkim i fizičkim nadražajima, retko kad je pravljenje omleta samo pravljenje omleta.

Tako sam ja dugo godina, možda i predugo živela anksiozno, bez opuštanja, bez sposobnosti da se radujem duže od 10 minuta jer briga i strahovi bi me već 11. minuta podsetili da su tu.
Prethodnih 30 godina meni je bilo važno da sebe dovedem u red, a ne da pravim pitu od maline, da nađem svoj mir, smisao, svrhu, da budem svom detetu i porodici prisutna, na nogama, da obavljam sve što se od mene očekuje, što ja od sebe očekujem. Nije tu bilo mnogo vremena za prepuštanje „sitnicama“ poput pite sa malinama, kupovine cegera, maštanju o posteljini koja se vijori ko zastava jer nisam znala gde je moje mesto, gde pripadam, gde ta zastava treba da bude „ubodena“ kao znak moje zemlje, mog parčeta zemlje.

A onda sam uz ćerku, i uz upoznatu sebe, počela da menjam toliko toga, da učim, da ponovo učim reći „ne“, „neću“, „ne mogu“,
da učim smanjiti preteranu uviđajnost
očekivanja,
da shvatim da ništa nije konačno,
da mogu gde god, kako god, sa kim god kad osetim da tako treba da bude,
da ne razmišljam danas o onome sutra,
jer sutra može da se desi toliko toga,
da jasno i glasno ne dam da me bilo ko ubedi da sam čudak, ludak, da se primirim, da ne letim, da sam teška.

Ne, ja nisam teška, već su ljudi koji mi to govore jednostavni, uprošćeni to sam shvatila, toliko vrlina imam, toliko vredim, toliko sam radosna, sposobna, dečije raspoložena, tako lepo u detalje umem da sanjam, tako ogromnu želju imam da menjam svet na bolje, da nikako ne mogu da budem teška, samo… posebna.

Naučila sam da radim samo ono što mi se radi, pijem kafu gde želim, družim se sa kim želim, bojim sa detetom, crtam, izlazimo u mrak u sneg same i ležimo na snegu pod lampom dok druga deca spavaju, ne marim više za udžbenike, marim za svoj osećaj,

ljude ne mogu da promenim, udaljim se ili ih prihvatim.

To sam radila prethodnih trideset godina i toliko sam ponosna da mi uopšte nije žao što je pita sa malinama tek sad napravljena a veš s ljubavlju će biti posmatran tek za mesec dana.

Nikada nije kasno za bilo šta.

Možda ću vam za deset godina pokazivati set vežbi iz obližnjeg parka ili kako da uklopite blejzer za plisiranom suknjom, možda ću sa uživanjem tucati pileće grudi pričajući vam u kameru kako je to dobar osećaj,

molim vas,
ne postoji prava godina za pravljenje pite od maline,
za zaljubljivanje,
za dete,
za brak, za razvod,
za novi posao,
kratku suknju,
za kupljen stan,
ili odlazak u podstanarstvo,
za drugo dete,
za čas joge, pevanja ili plesa,
za učenje pravljenja ribanca sa kolenicom,
niti za put na Island,
za ostavljenje, za dolaženje, za francuske poljupce, za spavanje na klupi, kampovanje, dvodelni kupaći, đuskanje na podijumu pod disko kuglom,
ko to laže da smo za nešto zakasnili
da smo za nešto požurili,

nema pravog vremena,
osim onog koje kuca u nama.

Izvor teksta i fotografije: Facebook/Jovana Kešanski