Šta stoji iza roditeljskog NE!

Ono što niko ne kaže je kako, čime i kad zameniti, kao i koji je tačan razlog za roditeljsko „ne!“

Činjenica je da se danas prečesto čuje kako roditelji, a i oni koji čuvaju decu, izgovaraju (samostalno ili ispred glagola) – ne! Dok se sa jedne strane „osuđuje“ preterana upotreba, sa druge (od roditelja, naravno) stižu „opravdanja“. Ono što niko ne kaže je kako, čime i kad zameniti, kao i koji je tačan razlog za roditeljsko „ne!“

Hajde za početak da razumemo (nas) roditelje!
Iza svakog „ne“ stoji ili strah ili potreba da nešto bude drugačije. Pa tako, kada kažemo „ne“ mi detetu nešto branimo pod jedan iz straha da se ne povredi, pod dva iz straha da ne povredi nekog drugog i pod tri da prestane sa nekom radnjom i uradi nešto drugo. Kada je ok reći „ne“, a kada ga treba izbeći?

Idemo redom…

1. Kada je u pitanju bezbednost deteta od presudnog značaja su brze reakcije roditelja, koje su tada impulsivne, instinktivne, iskonske i za cilj imaju da zaštite dete. To su one situacije kada dete hoće da istrči na ulicu, ili kada ne vidi (ili češće ne razume) da mu preti neposredna opasnost – da, na primer, nešto može da padne na njega (vrela kafa, pun tanjir, ili nešto teže kao pegla na primer), ili kada se „opasno“ približi utičnici. Kada roditelj vikne „Ne!“ dete se trgne, zaustavi se u trenutku jer se uplaši, neretko i zaplače, ali složićemo se da je manja „šteta“ od suzica nego da se povredilo. Ono što bi uvek trebalo da usledi, kada se dete smiri, je da mu se objasni da je moglo da se povredi i pokaže kako da ubuduće bude pažljivije. Ukoliko je dete mlađe od tri godine verovatno neće razumeti posledice (bar ne onako kako ih mi vidimo), ali svakako mu treba reći zašto smo tako odreagovali.

2. Kada je u pitanju bezbednost i/ili povređivanje drugih od strane deteta treba napraviti razliku da li je dete nešto uradilo sa namerom ili slučajno. Ovde su roditelji dece uzrasta do tri, četiri godine, često u nezavidnoj situaciji, jer to što oni znaju da je dete bez loše namere nešto uradilo, teško će razumeti i druga osoba, na primer roditelj drugog deteta. U pozadini je uvek potreba roditelja da zaštiti dete (pa čak i od drugog deteta) i to ume da nam zamuti sliku, odnosno da stvari vidimo potpuno drugačije, što je sasvim u redu. Međutim, upravo to je i razlog što su roditelji u parkićima kao orlovi koji nadleću svoju decu sa jednim ciljem – preduprediti neprijatnu situaciju, što često ide na štetu dece. I tada kreće preterano „Ne, ne, ne!“ koje ima za cilj ne samo da zaštiti drugo dete nego da spreči svaku eventualnu neprijatnost.
Mala deca uzimaju igračke jedna od drugih ne zato što su nevaljala i/ili nevaspitana (kako se često etiketiraju), već zato što je to za njih proces učenja i razvijanja motorike. Posmatraju sve oko sebe, žele da dodirnu, isprobaju nešto, pa to nekada bude i nečiji obraščić, kosa i slično. Dete od dve, dve i po godine dodiruje stvari i ljude, pa i decu, sa potrebom da oseti u ručicama oblik, teksturu, težinu… Nekada je taj dodir „nekontrolisan“ jer dete nije svesno u tolikoj meri prostora, tačnije razdaljine između sebe i nečijeg oka ili nosa, niti „snage“ u ručicama kada stiska nečiji obraz. Slažem se da to ume da bude bolno i nelagodno, posebno drugom detetu, mada su česte i situacije da dete uopšte ne odreaguje ali je roditelj taj kome to smeta.

Kako odreagovati, a ne napraviti pobunu u parku (igraonici, na rođendanu)?

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana