NOVI SAD – U našim školama se deca susreću sa mnoštvom strahova koji imaju izvor u previsokim očekivanjima roditelja, učitelja i nastavnika, u vršnjačkom nasilju, u odnosima sa autoritetima, u zahtevima koje društvo u celini postavlja pred dete… Ta lista je podugačka. U ovom tekstu će biti akcenat na jednom specifičnom, ali veoma čestom i među decom raširenom strahu.
„Dolazim u školu. Srce mi lupa kao ludo i znoj me obliva. Penjući se uz stepenice do naše učionice iz meni nepoznatog razloga u sebi ponavljam kako ne znam ništa i kako će mi se svi smejati ako pogrešim. Misliće da sam glup. Osramotiću se opet.“
Ovako priča jedan dvanaestogodišnjak o tome kako se oseća i o čemu razmišlja dok se približava kabinetu za istoriju u kom upravo treba da se održi čas usmene provere. On ima strah od odgovaranja pred odeljenjem. Veliki broj dece različitih uzrasta ispoljava strah u situacijama javnog odgovaranja i usmenog ocenjivanja. Strah se ponekad manifestuje na svim časovima, a ponekad se vezuje samo za pojedine predmete. U najvećem broju slučajeva ima tri komponente. Prva podrazumeva sam doživljaj straha i lični uvid deteta u to da postoji osećanje koje ga u nekoj aktivnosti ometa. Druga je telesna komponenta. Često se manifestuje kroz pojačano znojenje, lupanje srca, crvenjenje pred drugima, a kod jakog straha i drhtanje. Treći sastavni deo je drugima vidljiv, podložan proceni i komentarisanju, a to je ponašanje. To kod dece (ali i kod odraslih) može da obuhvata smanjen učinak na nekoj aktivnosti/zadatku, nesigurno ponašanje ili pak izbegavanje da se neka aktivnost uopšte obavi. U tom smislu može da se javi drhtanje glasa, neuobičajeni pokreti ili nizanje reči bez ikakvog reda. Pored straha od situacija u kojima može doći do procene od strane drugih, detetu je posebno neprijatno viđenje sebe kao nekog osramoćenog ili manje vrednog. Taj uvid postaje sve izraženiji sa uzrastom deteta i može (ali ne mora) prerasti u iracionalan strah.
Da li je to jedini problem?
Strah od javnog odgovaranja i usmenog ocenjivanja, kao i iskazivanje svojih ideja se javlja zbog mogućnosti procene od strane vršnjaka i autoriteta, ali i jednostavno zbog samog prisustva drugih. Takav kontekst „otvara put“ razmišljanju o negativnim posledicama od kojih je jedna od najbolnijih odbacivanje od strane vršnjaka. Odbačenost tog tipa uključuje smeh pojedinaca i grupe, ruganje, neprijatno imitiranje i tome slično. Upravo posledice takvih reakcija okoline postaju izvor intenzivnog straha i anksioznosti, pa neretko dolazi do izbegavanja tih situacija, odustajanje od javljanja i govorenja pred grupom, izmenjen kvalitet odgovora, i slično. Zašto? Zato što i mišljenje i ponašanje bivaju „obojeni“ strahom. Dovoljno je svega nekoliko takvih neuspeha koji su praćeni neprijatnim komentarima i reakcijama vršnjaka da se stvore trema i strah, često praćeni strepnjom. To je primetno u slučaju jedne devojčice (10): „Ni ne javljam se na času. Neću. Zato što…nekako mislim da ću reći nešto što ne treba, a onda neću ništa da kažem. Bojim se da ne kažem nešto glupo…a onda, onda da mi se svi smeju.“ Pojedina deca koja tako izveštavaju o sebi pomisle da je bolje da ni ne idu u školu. Moguće je da će ponekad namerno propustiti neki čas kako bi izbegli strah, neprijatno lupanje srca, osudu nastavnika i ismevanje vršnjaka, iako znaju da će to biti evidentirano kao neopravdani čas
Celokupan problem sa ovim strahom može da izraste u jedan uopšteniji, a to je strah od škole. On se javlja u kasnijem periodu i može da omete dalji razvoj ličnog identiteta.
