Ustaljeno stanovište da je čovek, uspravivši se na dve noge, morao da se prilagodi kraćem boravku bebe u majčinom stomaku zbog uže karlice, dovedeno je u pitanje.
„Sve ove fascinantne pojave u ljuskoj evoluciji – uspravan hod, težak porođaj, široki ženski kukovi, veliki mozgovi, prilično bespomoćne bebe – objašnjavani su tzv. akušerskom dilemom,“ kaže Holi Dansvort, anropolog sa Univerziteta Rod Ajland i rukovodilac istraživanja.
„Akušerska dilema“ je teorija o evolucionom kompromisu koji je ljudska vrsta morala da napravi kako bi pomirila užu karlicu (i porođajni kanal) usled uspravnog hoda, sa sve većim obimom glave novorođenčeta usled većeg mozga, skrativši trajanje trudnoće.
Prva manjkavost ove teorije je u tome što nema dokaza da bi nam širi kukovi smetali pri hodanju, pa ni da je uspravljanje na dve noge kod ljudske vrste moralo da dovede do sužavanja porođajnog kanala.
Druga neosnovana tvrdnja je da je trudnoća u ljudi skraćena u odnosu na druge primate i sisare. „Uzevši veličinu majke, ljudska trudnoća malo je duža, a ne kraća nego kod drugih primata, a bebe su malo veće, a ne manje.“, kaže Dansvort.
Kod sisara, trajanje trudnoće i veličina mladunčeta uslovljeni su veličinom majke. Budući da je veličina tela u vezi sa metabolizmom, Dansvort se zapitala, nije li on taj koji utiče na dužinu trudnoće? Zato je sa dva stručnjaka za ljudsku fiziologiju i energetiku, Piterom Elisonom sa Harvarda i Hermanom Poncerom sa Hanter koledža u Njujorku, razvila novu hipotezu nazvanu EGG (energetics, gestation, and growth – energetika, trudnoća i rast).
Ova teorija kaže da se bebe rađaju onda kada se rađaju, zato što majke više nisu u stanju da im pruže energiju za rast. „Evoluciono ograničenje je u majčinoj energiji, a ne kukovima,“ kaže Dansvort.
Analizirajući metaboličke podatke trudnica, naučnici su utvrdili da se žene porađaju taman onda kada su metabolički na ivici snaga. „Postoji ograničenje u pogledu kalorija koje možemo sagoreti svakog dana,“ kaže Poncer, „Tokom trudnoće, žene se približavaju energetskom plafonu, i porode se pre nego što udare u njega.“
To objašnjava zašto su ljudske bebe toliko bespomoćnije nege bebe primata. Šimpanze propuze sa jednim mesecom, a ljudske bebe sa sedam. Međutim, da bi ljudi donosili na svet bebe sa nivoom razvoja kao kod šimpanzi, trudnoća bi morala da traje 16 meseci. To bi bilo previše energetski zahtevno za majke. Samo jedan mesec više već bi bilo previše opasno za majčin metabolizam.“Roditi razvijeniju bebu bilo bi fiziološki nemoguće, bez obzira na građu karlice,“ kaže Dansvort. „Naša bespomoćnost na rođenju samo pokazuje koliko još naš mozak mora nastaviti da se razvija,“ objašnjava ona.
Antropolozi su, kaže ona, uzimali za uzor mušku karlicu, smatrajući žensku manje idealnom zbog rađanja. Međutim, ako je nešto idealno – to je ženska karlica, jer žene rađaju bebe. Evolucija se postarala da ona bude prilagođena kretanju i rađanju. Da nije tako, izumrli smo, zaključuje ona.
