Priča o prototipskom stidu počinje u određeno doba detetovog razvoja, koji teorija objektnih odnosa opisuje kao „vežbanje“, doba kada je detetovo grandiozno uzbuđenje zbog otkrića i veština na vrhuncu, te kada je dete najosetljivije na emotivnu neusklađenost.
Detence u oduševljenom stanju pojačanog uzbuđenja ispunjenog narcisoidnošću željno očekuje zajedničko stanje afekta sa starateljem, na primer kad se ponovo susreću nakon istraživanja ili razdvojenosti. Zato starateljeva neočekivana emotivna neusklađenost može da izazove iznenadni šok pada uzbuđenja kod ushićenog deteta.
Taj šok je velikim delom posledica odnosa emotivne vezanosti, koji je izgradio očekivani obrazac emotivne usklađenosti. Detetovo očekivanje emotivne usklađenosti je iznevereno kad nema osmeha zbog kontakta; staratelj je na trenutak tudinac za dete; stid se ne javlja zbog razdvojenosti roditelja od deteta, već kada dete doživi prepreku ponovnom emotivnom povezivanju.
Suštinski aspekat stida nije odsutnost drugog, već nešto pogrešno u njegovom prisustvu kada je detetu potrebna određena vrsta reakcije. U dovoljno dobroj sredini roditeljstva neizbežno je da će nešto poći po zlu i veoma je verovatno da će se to nešto popraviti. Roditelj će primetiti detetov duševni bol nastao usled nepovezanosti, ponovo će uspostaviti emotivno usklađeno prisustvo i pomoći da se negativno pretvori u pozitivno.
Stid se moduliše i metaboliše. Brojni takvi nizovi interaktivnih popravki grade detetove samoregulacijske i socijalne veštine. Dete malo-pomalo postaje sposobno da internalizuje roditeljevu spo sobnost da prepoznaje, toleriše i reguliše detetov stid i narcistički stres.
„Kriza zbližavanja“ je trenutak kad se detetovo ushićenje i iluzija svemoći sruše, pa mu je potrebna drugačija vrsta roditeljske reakcije. Tu razvojnu fazu odlikuju i detetov otpor i često osećanje povređenosti, kao i veoma male, neizbežne doze stida, protkane sada njegovim novim utiskom da je ono nemoćna mala osoba u svetu moćnih velikih ljudi. Međutim, i u toj fazi kada se stid proistekao iz razlike između roditelja i deteta reguliše kao podnošljiv i popravljiv, doživljaj stida može da doprinese doživotnoj sposobnosti da se ponovo povezujemo s drugima posle stresa uzrokovanog stidom, tako što se njihovo prisustvo koristi za oporavak od narcisoidne povrede i gubitka.
Prilagođeno iz knjige „Stid: Razumevanje i terapija hroničnog stida“
Patriša Dejang, Psihopolis, 2023.
Zašto stid boli i zašto je hronični stid štetan i neuhvatljiv? Zašto i kako prikrivamo i odbacujemo stid? Kako rani stid započinje svoj potajan, ali moćan život u vidu hroničnog stida? Koja je razlika između doživljaja krivice i doživljaja stida? Kako maskiramo stid i šta se krije iza maskiranja hroničnog stida? Kako je hronični stid povezan sa relacionim traumama iz detinjstva i kako se hroničnim stidom izmučeni klijenti štite od raznih emotivnih ponašanja?
Treba razlikovati uobičajeno, normalno osećanje stida od hroničnog stida. Jer, uvek kada uradite nešto pogrešno ili se osećate poniženo reagovaćete crvenilom lica, znojenjem, ubrzanim pulsom, ali ovo stanje se prevazilazi lako i brzo. Međutim, hronični stid ostaje stalno prisutan u vašem životu, potkopava i nagriza samopouzdanje i izaziva nesigurnost. Mnoge ljude to osećanje prati celog života i to je iscrpljujuća patnja o kojoj se retko govori i koja se teško iznosi na svetlo dana. To je osećanje ličnog doživljaja svoje ličnosti pred drugim ljudima i osećanje da nismo dovoljno dobri.
Da li postoji lek za hronični stid? Autorka smatra da je hronični stid interpersonalni, relacioni doživljaj povezan sa relacionim traumama iz detinjstva koje ostavljaju neizbrisiv trag i da se čak ni uz najbolju terapiju teško možemo oporaviti od stalnih pitanja da li smo dovoljno dobri najbližima. Ipak, delotvorna terapija može ublažiti i smanjiti hronični stid, učiniti ga podnošljivijim i manje bolnim. Upravo ova knjiga, utemeljena na kliničkom iskustvu i primerima iz prakse na pristupačan način objašnjava delotvornu terapiju i korisna je i važna svim kliničarima koji se bave stidom.
● Zašto je hronični stid interpersonalni i relacioni doživljaj?
● Hronični stid i relacione traume iz detinjstva.
● Teorija emotivne vezanosti, regulisanje afekta i stid.
● Relaciona terapija i hronični stid.
● Koja je delotvorna terapija štetnih posledica hroničnog stida?
Definišući stid prvenstveno kao relacioni doživljaj autorka pojašnjava brojne štetne posledice hroničnog osećanja stida i opisuje delotvornu terapiju jasnim i pristupačnim jezikom. Za kliničare koji žele da razumeju stid i da ga leče iz psihodinamičke perspektive, ova knjiga je suštinski važan izvor.
Marta Svizi (Martha Sweezy), Medicinski fakultet Harvard
Izvor: Detinjarije
