Teorija emotivne vezanosti opisuje ishode različitih obrazaca afektivne regulacije između roditelja i deteta. Za svakoga od nas određeni izvestan ishod ili ,,model stila emotivne vezanosti“ obično ostaje konstanta celog života.
No, prve dve ili tri godine života su ključne. Tokom tih prvih godina naši staratelji su na naše potrebe, želje i osećanja odgovarali na odredene načine, a ne nekako drugačije. Obrasci njihovih reakcija podstakli su naše obrasce odnosa prema njima, koji se dalje ogledaju u našem odraslom modelu stila emotivne vezanosti.
U modelu stila vezanosti pod nazivom sigurna vezanost, smiren, emotivno dostupan roditelj pažljivo prati potrebe i želje svog deteta, nastoji da ih razume i adekvatno odgovara na njih. Bez mnogo anksioznosti, roditelj brzo popravlja nesporazume s detetom čim se dogode. Zbog toga emotivna regulacija u celini dobro funkcioniše, a disregulacija se popravlja. Ukoliko se pojave trenuci stida, ublažava ih ponovno povezivanje, pa ti trenuci prođu. Stid se ne zadržava i ne gomila. Budući da može da računa na roditelja da će mu pružiti pouzdanu podršku i ponovno povezivanje ako nešto krene po zlu, dete može da se okrene svetu i samouvereno privlači druge.
Za razliku od roditelja sa stilom sigurne emotivne vezanosti, roditelj koji je emotivno odsutan-rastrojen, ili mu je pažnja zaokupljena nečim drugim – neće dobro opaziti detetove afektivne signale i neće primetiti potrebu da popravi emotivne propuste. Kakva god bila namera tog roditelja, dete će njegovu konstantnu disregulaciju doživljavati kao zanemarivanje ili odbacivanje i odgovaraće onim što teorija emotivne vezanosti zove izbegavajućom nesigurnom vezanošću: Ako već neće biti tu, najbolje je da mi i ne treba… Možda je najbolje da se pretvaram da uopšte i nije tu. Ako se setimo da svaki trenutak disregulacije može da bude i trenutak i doživljaj dezintegrisanja/stida, onda možemo pretpostaviti da će kod deteta opterećenog modelom izbegavajućeg stila emotivne vezanosti stid koji se nakuplja izazivati da se oseća naročito usamljeno. Kao što reče moja klijentkinja Andrea: „Ne postoji ona jedna posebna osoba na svetu kojoj je stalo do mene.“
Andreina majka je bila roditelj koji Andrei nije pružao nikakav emotivni odgovor. Andrea godinama nije znala da je ljuta na majku. Jednostavno se odrekla nade da će za života iskusiti ljubav. Nije znala ni za svoj duboki, suštinski stid. Jednostavno nije želela da oseća potrebu za emotivnom bliskośću s drugima. Ostajala je hladna, uzdržana, i u glavi i mislima čuvala se od veza za koje je znala da će je samo povrediti, a zahvaljujući tom stavu bila je bezbedno odvojena i od sopstvenih emocija.
Iskustvo klijenata čiji je stid utkan u ambivalentnu, nesigurnu emotivnu vezanost nimalo nije nalik Andreinom. Disregulacija koju oni trpe nije rezultat kontinuiranog emotivnog odsustva. Kao u priči moje klijentkinje Elen, roditelj je često veoma zainteresovan i angažovan – ali pod njegovim uslovima i da bi zadovoljio sopstvene potrebe. Isti ti lični razlozi pokreću i roditeljevu nepredvidivu nezainteresovanost; ona nema nikakve veze s detetom, ali dete to ne zna.
Elen je činila sve što je mogla da privuče majku da joj posveti pažnju, neprestano opsednuta mogućnošću emotivne vezanosti. Kada bi se povezivanje dogodilo, dogodilo bi se stimulišućim intenzitetom, ali bilo je potrebno mnogo Eleninog truda da bi to održala. U drugim prilikama se podjednako snažno trudila, ali jednostavno nije uspevala da ostvari povezanost s majkom. Tada ju je, kao i sad, njena opsesija održavala anksiozno zauzetom, ali u čekajućem, reaktivnom stanju. Kada bih samo znala kako da to bolje uradim, dobila bih ono što mi je potrebno, bila je uverena. I dan-danas se raspada u izlivima poniženog besa kad god se potrudi oko neke povezanosti i nade joj se rasprše. Stid koji izrasta iz ovog obrasca disregulacije Elen ne doživljava usamljeno; doživljava ga izuzetno interpersonalno. Njeni odnosi s drugima su burni, obojeni ljutim razočaranjem i nezadovoljenim potrebama, a stid neprestano šapuće: „Problem je u tebi; ti si greška.“
Najbolje svakodnevno pokriće za sav anksiozni ljutiti stid, pokriće koje najbolje odgovara problemu, jeste Elenino uporno glumljenje uspeha, ponekad samo na brzinu skrpljeno, ponekad briljantno, uprkos tome što se ispod njega nalazi zjapeći ponor stida koji usisava sve u sebe. Uvek postoji šansa, smatra ona, da će joj njena gluma obezbediti povezanost za kojom čezne.
U istoriji teorije emotivne vezanosti ove dve definicije nesigurnih obrazaca vezanosti – izbegavajući i ambivalentni – bile su dovoljne dok istraživači nisu primetili da ti obrasci ponekad popuste pod stresom. Da bi objasnili taj fenomen, dodali su kategoriju dezorganizovane/dezorijentisane emotivne vezanosti. U ovom obrascu, roditelji koji pate od nerazrešene traume na nepredvidive i zastrašujuće načine odgovaraju na detetove emotivne potrebe. Ponekad su prazni i hladni. Ponekad napadaju u besu. Njihovo dete će ih doživeti ili kao zastrašujuće, ili kao uplašene, što je samo po sebi zastrašujuće.
Suzin otac je bio pun gneva i potreba; njena majka je često bila potpuno prestrašena. Obe te osobe koje su joj bile potrebne radi emotivne regulacije bile su i same snažno disregulisane, tako da Suzi nije imala podršku u stvaranju celovitog selfa. Bila je rascepljena između snažne potrebe da se približi jedinim roditeljima koje je imala i jednako snažne potrebe da ih izbegne. Dete uhvaćeno u toj dilemi ponekad će biti nepomično ili zamrznuto, ili će pasti na pod. Ili, kao što je Suzi uradila, može pribeći samoutešnim ponašanjima kao što su ljuljanje i samopovređivanje. Dezorganizovana emotivna vezanost ne pruža pouzdanu utehu. Dete je u svom bolu prepušteno samo sebi. Budući da oseća snažan afekat i nema emotivnu regulaciju od druge osobe, dete će se disocirati da ne bi osećalo bol selfa koji se dezintegriše bez nade u popravak. Njegov akutni suštinski stid biće snažno prožet strahom, panikom i dezorijentacijom.
Klijenti koji su u ranom razvoju doživeli ozbiljnu relacionu traumu, u odraslo doba će poneti izglede da će pod stresom pasti u istu takvu vrstu zastrašujućeg, dezorijentišućeg stida od kojeg se self raspada. Možda će, kao što je Suzi radila, proživljavati odigravanja svog stida u beznadežnoj težnji da im neko reguliše stid. Mnoge druge žrtve zlostavljanja žive strogo ograničen emotivni život, u nesvesnoj nadi da se razoran pad u takav stid neće više nikada, nikada ponoviti.
Prilagođeno iz knjige “Stid: Razumevanje i terapija hroničnog stida”
Patriša Dejang, Psihopolis, 2023.
Zašto stid boli i zašto je hronični stid štetan i neuhvatljiv? Zašto i kako prikrivamo i odbacujemo stid? Kako rani stid započinje svoj potajan, ali moćan život u vidu hroničnog stida? Koja je razlika između doživljaja krivice i doživljaja stida? Kako maskiramo stid i šta se krije iza maskiranja hroničnog stida? Kako je hronični stid povezan sa relacionim traumama iz detinjstva i kako se hroničnim stidom izmučeni klijenti štite od raznih emotivnih ponašanja?
Treba razlikovati uobičajeno, normalno osećanje stida od hroničnog stida. Jer, uvek kada uradite nešto pogrešno ili se osećate poniženo reagovaćete crvenilom lica, znojenjem, ubrzanim pulsom, ali ovo stanje se prevazilazi lako i brzo. Međutim, hronični stid ostaje stalno prisutan u vašem životu, potkopava i nagriza samopouzdanje i izaziva nesigurnost. Mnoge ljude to osećanje prati celog života i to je iscrpljujuća patnja o kojoj se retko govori i koja se teško iznosi na svetlo dana. To je osećanje ličnog doživljaja svoje ličnosti pred drugim ljudima i osećanje da nismo dovoljno dobri.
Da li postoji lek za hronični stid? Autorka smatra da je hronični stid interpersonalni, relacioni doživljaj povezan sa relacionim traumama iz detinjstva koje ostavljaju neizbrisiv trag i da se čak ni uz najbolju terapiju teško možemo oporaviti od stalnih pitanja da li smo dovoljno dobri najbližima. Ipak, delotvorna terapija može ublažiti i smanjiti hronični stid, učiniti ga podnošljivijim i manje bolnim. Upravo ova knjiga, utemeljena na kliničkom iskustvu i primerima iz prakse na pristupačan način objašnjava delotvornu terapiju i korisna je i važna svim kliničarima koji se bave stidom.
● Zašto je hronični stid interpersonalni i relacioni doživljaj?
● Hronični stid i relacione traume iz detinjstva.
● Teorija emotivne vezanosti, regulisanje afekta i stid.
● Relaciona terapija i hronični stid.
● Koja je delotvorna terapija štetnih posledica hroničnog stida?
Definišući stid prvenstveno kao relacioni doživljaj autorka pojašnjava brojne štetne posledice hroničnog osećanja stida i opisuje delotvornu terapiju jasnim i pristupačnim jezikom. Za kliničare koji žele da razumeju stid i da ga leče iz psihodinamičke perspektive, ova knjiga je suštinski važan izvor.
Marta Svizi (Martha Sweezy), Medicinski fakultet Harvard
Izvor: Detinjarije.com
