Što manje igračaka deca imaju, to se više igraju

Kažu da što manje igračaka dete ima, ono se više igra. Izgleda da su upravu. Hajde da vidimo zašto je to tako.

Foto: Freepik

“Ostavi ih. Kupićemo ih tamo,” rekla sam svom mužu, misleći na set kantica i lopatica našeg sina.

Trideset šest sati, dva avionska leta, vožnju trajektom i taksijem kasnije, umorni ali i uzbuđeni stigli smo na naše ostrvo na sred južnog Pacifika.

Sanjala sam o povratku na ovo mesto još od kad me je moj muž ovde zaprosio pre deset godina. Jedva sam čekala da podelim lepotu ovog ostrva sa svojim trogodišnjim sinom.

Nismo gubili vreme: čim smo ostavili torbe u sobi zaputili smo se pravo na plažu da bismo se bućnuli u okeanu pre nego što odemo u prodavnicu ronilačke opreme da nabavimo potrebne stvari.

Sigurno će imati kantice i lopatice, pomislila sam. Jok.

Otišli smo do suvenirnice. Ništa.

Sledećeg dana svratili smo do lokalnog marketa. Opet ništa.

Uh. Uprskali smo.

Čime će se dete igrati cele nedelje? Kako ćemo ga zabaviti? Kakvi to roditelji ne nose igračke na plažu?

Osećala sam se kao promašaj… Osim što mom sinu nije smetalo.

Odmah je počeo da se igra sa školjkama u pesku. Koristio je svoju ronilačku masku da iskopa rupe, izgradi pećine, zamkove i tunele. Pronašao je štapove pomoću kojih je iscrtao dinosauruse u pesku. Skupio je prazne ljuske kokosa, napunio ih peskom i vodom i napravio blato. Igrao se sa rakovima samcima i plutajućim lišćem i gledao ribe u vodi.

Nekoliko dana kasnije, pronašli smo set kantica i lopatica. Odlučili smo da ga ne kupimo.

Naš sin se zabavljao, njegova mašta je divljala. Osećali smo se kao da prisustvujemo razvoju njegove kreativnosti sa svakim danom koji je prolazio.

Kažu da što manje igračaka dete ima, ono se više igra. Izgleda da su upravu. Hajde da vidimo zašto je to tako.

Pre dve decenije nemački projekat pod imenom „Vrtić bez igračaka“ hteo je da proveri šta bi se desilo kada bi se deci oduzele igračke. Igračke iz svih učionica u vrtiću bile su uklonjene na tri meseca.

Jedna od vaspitačica, Gisela Marti, rekla je: „U ova tri meseca nudimo deci prostor i vreme da upoznaju jedni druge. Zbog toga što nemaju igračke niti instrukcije vaspitača, deca moraju sama da smisle način da provedu dan.

Cilj je bilo negovanje samopouzdanja, maštovitosti, kreativnosti, sposobnosti rešavanja problema i socijalizacije.

Dani su im namerno bili neisplanirani da bi se izbegla žurba sa jedne na drugu aktivnost. Umesto toga, imali su slobodu da rade šta god žele na način na koji oni žele.

Svakog dana pravljen je snimak dece. Prvog dana deca su bila zbunjena i bilo im je dosadno dok su se besciljno šetali po praznoj učionici.

Ipak, već drugog dana deca su se igrala sa stolicama i ćebadi, praveći skloništa tako što su postavljali ćebad preko stolova i učvršćivali konstrukciju uz pomoć patika.

Ubrzo su se rastrčali po sobi, ćaskajući i smejući se uzbuđeno. Do kraja trećeg meseca svi su učestvovali u maštovitoj igri, sposobni da se bolje koncentrišu i efikasnije komuniciraju jedni sa drugima.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: