Što je više rutine u životu malog deteta, to je život lakši i za dete i za roditelja. To je zato što je dete do tri godine spremnije da prihvati rutinu što je više ima u njegovom životu. Razume se, postoje očigledne individualne razlike među decom; neka deca cu veoma pasivna, lako ih je zadovoljiti, dok su druga „aktivno angažovana“ i navaljuju da postignu ono što žele, a roditelji ih često vide kao tvrdoglavu. U stvarnosti, ovoj deci je potrebno više pomoći odrasle osobe da bi naučila da prihvataju ograničenja, baš kao što bi druga deca mogla imati poteškoća u učenju čitanja, shvatanju matematike ili slaganju sa drugima.
Montesori metod su disciplina, poslušnost i samokontrola
Kakva god da je ličnost deteta, međutim, razlog zašto važi pravilo da što je više rutine, to je više prihvatanja, ima veze sa formiranjem mozga deteta. On nije spreman da prihvata promene na način na koji to čini mozak odrasle osobe. Mala deca vredno rade na oblikovanju neuralnih sinapsi i formiranju „auto-puteva“ za informacije u njihovom mozgu. Ovo je njihov senzitivni period za red i u svemu tragaju za redom. Ovde smo se podsetile četrnaestomesečnog dečaka koji je svakog jutra dolazio u našu školu sa svojom mamom, kada je vodila njegovu stariju sestru u njenu grupu. Jednog dana je postao prilično uzbuđen dok je hodao po stazi ka školi. Glasno je plakao i pokazivao na prazno mesto za sunčani sat na postolju. Bio je potresen, zato što je ovog jutra stigao ranije i osnovci još nisu izneli sunčani časovnik na njegovo postolje. To nije netipična reakcija na promenu u okruženju, čak i kada je naizgled tako mali detalj u pitanju, za dete ovako ranog uzrasta. Ova majka je bila predusretljiva i budna na reakcije svog deteta. Odmah je znala u čemu je njegov problem i mogla je da reaguje na odgovarajući način, u ovom slučaju da ga prosto udalji od postolja i preusmeri mu pažnju što je bolje mogla.
