Piše: Jelena Trkulja
Izvor: Mommy hasn’t got a clue
Sećam se jednog časa psihologije kada nam je profesorica pričala o eksperimentu koji su sproveli psiholozi. Naime, pred malenog dečaka su stavili jednu životinju (zeca ili možda čak i pacova); prva reakcija deteta je bila da ispruži ruku i pomazi životinju. Zaključak psihologa je bio da smo mi kao vrsta tako „programirani“, da smo rodjeni sa tom nekom ljubavi prema malim, čupavim, mekanim životinjama, što je potpuno razumljivo za ljude koji vole da ih maze.
U drugom delu eksperimenta, istog tog dečaka su uplašili istom tom životinjom i došli do zaključka da se strah od životinja stiče tokom detinjstva nekom traumom (manjom ili većom) i da se teško prevazilazi (što zna svako ko ima takav strah).
Da li ste se ikada zapitali zašto postoje plišane igračke? Zašto kupujemo deci plišane mede, zeke, kuce, mace i ostale članove životinjskog carstva?
Zbog te naše urođene ljubavi se prave igračke koje simuliraju izgled životinja – mekane, nežne na dodir, sa izražajnim i sjajnim očima. Deca koriste igračke kao prelazne predmete na kojima vežbaju i razvijaju socijalne veštine koje će im trebati kada odrastu. Slično našoj deci, mladunci drugih sisara se igraju i rvu međusobno i tako vežbaju svoje socijalne veštine koje su posebno bitne za one sisare koji žive u grupama.
Kao neko ko je odrastao na selu, mogu slobodno da kažem da su mi životinje, nakon roditeljske ljubavi pažnje i vaspitanja, bile najvažniji faktor u detinjstvu. Bila sam veoma stidljiva, tiha i povučena devojčica i često su mi psi bili najbolje društvo. O značaju odrastanja uz životinje možete pročitati Ovde.
