Nakon slikovnice Strašna priča, u izdanju Kreativnog centra nedavno je objavljen nastavak – Strašno strašna priča
Slikovnice su važne za sve čitaoce, bili oni mladi ili stari. Za mlade čitaoce ona su vrata u svet umetnosti – i literarne i likovne. Njihovo je mesto u svim bibliotekama, i vrtićkim, i školskim, i gradskim i u onim najvažnijim, našim privatnim.
Nakon slikovnice Strašna priča koja govori o zmaju koji je sejao strah i trepet u jednom kraljevstvu sve dok se nije susreo sa malim radoznalim princem koji ga je razoružao svojim pitanjima, u izdanju Kreativnog centra nedavno je objavljen nastavak – Strašno strašna priča koja počinje urlikom jednog zmaja. Ali taj Strašni zmaj odjednom više nikom nije strašan – ni pticama, ni životinjama, ni prolaznicima! Da li će ga se iko bojati u svetu koji se toliko promenio? Još jedna zanimljiva priča iz pera Ane Đokić, s duhovitim ilustracijama Dušana Pavlića, zabaviće najmlađe čitaoce.
Spisateljica Ana Đokić diplomirala je filozofiju. Živi u Zagrebu gde se profesionalno bavi pisanjem proze, dramskih tekstova i književnih kritika. Inicijator je i osnivač umetničke organizacije Autorska kuća, udruženja Knjiga u centru i književnog festivala Pazi, knjiga!
Vaša nova slikovnica Strašno strašna priča nastavak je vaše priče o Strašnom Zmaju. Šta vam je bila inspiracija za te dve knjige?
U prvoj knjizi inspiracija mi je bila moja šestogodišnja ćerka Alma, koja je uvek nešto zapitkivala (ta je faza dobro poznata svim roditeljima!). U prvoj knjizi Strašna priča princ Almo toliko toga zapitkuje Strašnog Zmaja da na kraju zmaj, sav jadan i očajan od tolikih pitanja na koja ne zna odgovore, naprosto – pobegne. Na nekom dubljem nivou, poruka knjige je da su reči često najjače oružje. Inspiracija za drugu knjigu je ovo naše vreme u kojem su deca, zahvaljujući medijima, navikla na najstrašnije prizore i postala (nažalost) ravnodušna prema mnogim situacijama.
U Strašnoj priči ste se na duhovit način dotakli teme straha i njegovog nadvladavanja, dok u Strašno strašnoj priči govorite o temama o kojima možda ne razmišljamo dovoljno, a zapravo su strašne – kao što su zagađenje i otuđenost. Kako ste se odlučili da napišete nastavak koji govori baš o tim temama?
Upravo zato što su to strašne teme, mesto im je u Strašno strašnoj priči.
Kako su čitaoci reagovali na Strašnu priču?
Strašna priča je u čitankama za drugi razred u Hrvatskoj i deca je mnogo vole. Koliko čujem, i reakcije u Srbiji su podjednako dobre. Deca vole humor i vole kad su njihovi vršnjaci glavni junaci priče. Naravno, uvek komentarišu kako Strašna priča „uopšte nije strašna“ i ponosno ističu kako se nisu uplašila. Strah se na prvu loptu uvek vezuje uz babaroge. Tek kada zajedno pročitamo priču, počinje razgovor o tome jesu li i reči ponekad strašne.
Kome su namenjene ove knjige?
Uvek pišem i za decu i za odrasle. Ne pravim nikakvu razliku. Mislim da ne treba potcenjivati odrasle. I oni imaju onu dečju iskru koja uživa u slikovnicama. Jedino što se neki možda stide toga. Ali, srećom, sve je više nas koji glasno govorimo da uživamo u slikovnicama. I stvarajući ih i čitajući ih.
Ilustracije Dušana Pavlića važan su deo obe slikovnice – kako je došlo do ove saradnje i šta je ono što vam se najviše dopalo u ilustratorskom pristupu ovim knjigama?
Dušan Pavlić i ja upoznali smo se preko Kreativnog centra. Dušan je bio i gost Festivala PAZI, KNJIGA! u Zagrebu i tada smo se dogovorili oko saradnje. Ono što oboje tada nismo znali bilo je to da naši senzibiliteti, Dušanov likovni i moj književni, veoma odgovaraju jedan drugom. Mislim da je najbitnija karika koja nas spaja – humor. A Dušanove ilustracije meni uvek izmame osmeh na lice. I mogla bih da ih gledam satima!!!
Pored toga što pišete, jedan ste od organizatora festivala Pazi, knjiga! koji se bavi književnošću za decu i na kojem se dodeljuje nagrada Ovca u kutiji za najbolju slikovnicu. Zbog čega su slikovnice posebno važne za mlade čitaoce?
Slikovnice su važne za sve čitaoce, bili oni mladi ili stari. Slikovnice su izuzetno vredna i likovna i književna umetnička dela. Za mlade čitaoce ona su vrata u svet umetnosti – i literarne i likovne. Njihovo je mesto u svim bibliotekama, i vrtićkim, i školskim, i gradskim i u onim najvažnijim, našim privatnim.
Šta je najveći izazov kada radite na slikovnici?
U malo reči, jednostavnim rečenicama, ispričati mnogo toga. Drugi izazov je ples teksta i slike. Ilustracija nije tu da opiše rečeno, već ono neizrečeno. To su dva najveća izazova u stvaranju svake slikovnice.
Da li možemo očekivati nastavak ove knjige?
Naravno. Sledi – Najstrašnija priča!
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: KNJIGE
Pet odličnih knjiga za čitanje i igranje s decom
Slikovnice i druga interaktivna izdanja za najmlađe veoma su važna zato što se dete, uzimajući ih u ruke, prvi put upoznaje sa svetom knjiga. Knjige za decu najranijeg uzrasta često...
Za moderne roditelje i bajke su previše strašne, a stručnjaci poručuju: Zanemarujete suštinu
Brojni napisi o tome da su teme starih bajki strašne, da život predstavljaju surovim i da plaše decu, mnogim roditeljima su bili dovoljan razlog da deci prestanu da ih čitaju....
Novo iz Kreativnog centra – slikovnica “Pravi ljubimac za mene”
Napisala Patriša Anđelković Ilustrovala Sonja Paunović Hrčak Tihomir je bio veoma zabrinut za svoju sudbinu. Svi njegovi rođaci već su dobili nov dom, samo je on i dalje u prodavnici...
Dobra knjiga deci treba da pruži radost čitanja
Devojčica Mila kupila je s mamom ukrasnog patuljka za malu baštu ispod njihovog prozora. Već posle nekoliko dana patuljak je nestao, a Mila i njen brat Marko krenuli su u...
Nema komentara.