Nakon slikovnice Strašna priča, u izdanju Kreativnog centra nedavno je objavljen nastavak – Strašno strašna priča
Slikovnice su važne za sve čitaoce, bili oni mladi ili stari. Za mlade čitaoce ona su vrata u svet umetnosti – i literarne i likovne. Njihovo je mesto u svim bibliotekama, i vrtićkim, i školskim, i gradskim i u onim najvažnijim, našim privatnim.
Nakon slikovnice Strašna priča koja govori o zmaju koji je sejao strah i trepet u jednom kraljevstvu sve dok se nije susreo sa malim radoznalim princem koji ga je razoružao svojim pitanjima, u izdanju Kreativnog centra nedavno je objavljen nastavak – Strašno strašna priča koja počinje urlikom jednog zmaja. Ali taj Strašni zmaj odjednom više nikom nije strašan – ni pticama, ni životinjama, ni prolaznicima! Da li će ga se iko bojati u svetu koji se toliko promenio? Još jedna zanimljiva priča iz pera Ane Đokić, s duhovitim ilustracijama Dušana Pavlića, zabaviće najmlađe čitaoce.
Spisateljica Ana Đokić diplomirala je filozofiju. Živi u Zagrebu gde se profesionalno bavi pisanjem proze, dramskih tekstova i književnih kritika. Inicijator je i osnivač umetničke organizacije Autorska kuća, udruženja Knjiga u centru i književnog festivala Pazi, knjiga!
Vaša nova slikovnica Strašno strašna priča nastavak je vaše priče o Strašnom Zmaju. Šta vam je bila inspiracija za te dve knjige?
U prvoj knjizi inspiracija mi je bila moja šestogodišnja ćerka Alma, koja je uvek nešto zapitkivala (ta je faza dobro poznata svim roditeljima!). U prvoj knjizi Strašna priča princ Almo toliko toga zapitkuje Strašnog Zmaja da na kraju zmaj, sav jadan i očajan od tolikih pitanja na koja ne zna odgovore, naprosto – pobegne. Na nekom dubljem nivou, poruka knjige je da su reči često najjače oružje. Inspiracija za drugu knjigu je ovo naše vreme u kojem su deca, zahvaljujući medijima, navikla na najstrašnije prizore i postala (nažalost) ravnodušna prema mnogim situacijama.
U Strašnoj priči ste se na duhovit način dotakli teme straha i njegovog nadvladavanja, dok u Strašno strašnoj priči govorite o temama o kojima možda ne razmišljamo dovoljno, a zapravo su strašne – kao što su zagađenje i otuđenost. Kako ste se odlučili da napišete nastavak koji govori baš o tim temama?
Upravo zato što su to strašne teme, mesto im je u Strašno strašnoj priči.
Kako su čitaoci reagovali na Strašnu priču?
Strašna priča je u čitankama za drugi razred u Hrvatskoj i deca je mnogo vole. Koliko čujem, i reakcije u Srbiji su podjednako dobre. Deca vole humor i vole kad su njihovi vršnjaci glavni junaci priče. Naravno, uvek komentarišu kako Strašna priča „uopšte nije strašna“ i ponosno ističu kako se nisu uplašila. Strah se na prvu loptu uvek vezuje uz babaroge. Tek kada zajedno pročitamo priču, počinje razgovor o tome jesu li i reči ponekad strašne.
Kome su namenjene ove knjige?
Uvek pišem i za decu i za odrasle. Ne pravim nikakvu razliku. Mislim da ne treba potcenjivati odrasle. I oni imaju onu dečju iskru koja uživa u slikovnicama. Jedino što se neki možda stide toga. Ali, srećom, sve je više nas koji glasno govorimo da uživamo u slikovnicama. I stvarajući ih i čitajući ih.
Ilustracije Dušana Pavlića važan su deo obe slikovnice – kako je došlo do ove saradnje i šta je ono što vam se najviše dopalo u ilustratorskom pristupu ovim knjigama?
Dušan Pavlić i ja upoznali smo se preko Kreativnog centra. Dušan je bio i gost Festivala PAZI, KNJIGA! u Zagrebu i tada smo se dogovorili oko saradnje. Ono što oboje tada nismo znali bilo je to da naši senzibiliteti, Dušanov likovni i moj književni, veoma odgovaraju jedan drugom. Mislim da je najbitnija karika koja nas spaja – humor. A Dušanove ilustracije meni uvek izmame osmeh na lice. I mogla bih da ih gledam satima!!!
Pored toga što pišete, jedan ste od organizatora festivala Pazi, knjiga! koji se bavi književnošću za decu i na kojem se dodeljuje nagrada Ovca u kutiji za najbolju slikovnicu. Zbog čega su slikovnice posebno važne za mlade čitaoce?
Slikovnice su važne za sve čitaoce, bili oni mladi ili stari. Slikovnice su izuzetno vredna i likovna i književna umetnička dela. Za mlade čitaoce ona su vrata u svet umetnosti – i literarne i likovne. Njihovo je mesto u svim bibliotekama, i vrtićkim, i školskim, i gradskim i u onim najvažnijim, našim privatnim.
Šta je najveći izazov kada radite na slikovnici?
U malo reči, jednostavnim rečenicama, ispričati mnogo toga. Drugi izazov je ples teksta i slike. Ilustracija nije tu da opiše rečeno, već ono neizrečeno. To su dva najveća izazova u stvaranju svake slikovnice.
Da li možemo očekivati nastavak ove knjige?
Naravno. Sledi – Najstrašnija priča!
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: KNJIGE
Deci se čita, glumi, pripoveda…
Jedan od načina na koji možemo sebi pomoći jeste da pročitamo neku kvalitetnu knjigu. Ukoliko idete na psihoterapiju, a volite da čitate, psihoterapeut bi mogao da Vam preporuči neku knjigu...
Kako podstaći decu da govore i pišu pravilno
Širom sveta se 21. februara obeležava Međunarodni dan maternjeg jezika, a proslavlja se u znak sećanja na studente koji su 1952. godine izgubili život u demonstracijama u Istočnom Pakistanu, današnjem...
Због чега је драгоцено да читате деци
У истраживању издавачке куће Scholastic из Енглеске више од 80% родитеља и деце изјавило је да „ужива у заједничком читању јер време које проведу читајући постаје важан део заједничких успомена“....
Poklanjamo vam muzičke slikovnice “Peca svira rok” i “Peca svira džez”
U prva dva izdanja iz ove edicije, Peca i šumski orkestar i Peca i cirkuski orkestar, simpatičan junak Peca predstavio je čitaocima brojne instrumente koji čine klasični i plehani orkestar....
Nema komentara.